Srđan Čolić iz grupe "Mobi Dick" - gde je i šta danas radi?

- Koja ti je prva asocijacija na dobra stara vremena?

Osamdesete. Ja sam tada stasavao. Doživeo sam pojavu New Wave-a, ekspanziju zapada u tadašnjoj Jugoslaviji...

- Šta te seća na detinjistvo?

Rođen sam u Mostaru, živeo u Tuzli pa u Subotici. Kada kažem detinjstvo i mladost setim se Subotice. Iz tog perioda sećam se i ukusa coca-cole iz stare flašice, starih krempita koje su definitivno imale drugačiji ukus, zatim tzv. šiptarske limunade sa bar tri kugle sladoleda...

Moje detinjstvo je bilo skopčano sa pozorištem. Odrastao sam u pozorištu, skrivao sam se iza scene, po fundusima. Pozorište u Subotici je bila moja druga kuća.

- Muzičar si pa se muzička pitanja nameću - koja ti je muzika iz osamdesetih najdraža?

Kao klinac sam, kao i svi, imao razne faze. Npr. faza hevi metala iz koje mi je ostala samo kosa. Kasnije sam slušao malo alternativniju muziku. Voleo sam i Spandau Ballet. To je bend čiji me je nastup oduševio. Nisam od njih očekivao takav živi nastup, a raspametili su me svojim koncertom u Beogradu. Posle sam slušao Džordž Majkla, Yellow, Clesh, jedno vreme i Sex Pistolse...

- Kako je došlo do preseljenja iz Subotice u Beograd?

Još dok sam bio u Subotici planirano je da odem kod tada čuvenog Silvestera Levija koji je bio poreklom iz Subotice. Pošto nisam imao para da odem u Ameriku, došao sam u Beograd da budem asistent Korneliju Kovaču. Paralelno sam pokušavao da upišem fakultet, ali to me nikada nije zanimalo. U Beograd sam došao 1987. godine, a 1991. godine osnovao grupu Moby Dick.

Po dolasku ovde radio sam kao tonski snimatelj i producent, stekao bogato iskustvo. Nisam imao želju da budem pevač, ali tako su se kockice sklopile. Nakon ekipe od nas šestoro, ostali smo samo Ana i ja. Promena sistema vrednosti u zemlji devedesetih, manji nastupi po diskotekama... Mnogi su morali da tezgare pa i mi. Bilo je lakše uraditi tako. Grupa je rasformirana, a mi smo krenuli dalje. Puno uspešnih muzičara je prošlo kroz bend: Vlado Georgijev, Marko Kon, Ceca Slavković, Ivana Ćosić... Svi smo zajedno stasavali, a onda smo pevačica i ja ostali. Posle je Anu zamenila Aleksandra.

- Jednom prilikom si izjavio kako publika na prvom Aleksandrinom nastupu nije primetila da je pevačica zamenjena. Kako to komentarišeš?

Za mene je to bio veliki poraz tada. kasnije sam shvatio da publika ne voli ni nju ni mene, već pesme. Vremenom sam shvatio da mi moramo da imamo dobre pesme jer Moby Dick nije popularan kao npr. Zdravko Čolić. Čolić je Čolić, institucija sam za sebe, a mi moramo da imamo dobre pesme.

- Da li si i kao mali pevao?

Ne. Nikada pre Moby Dick-a nisam zapevao. Imao sam glumačkog iskustva. Glumio sam za TV Novi Sad u dve serije, sada im se više ni naziva ne sećam. Glumio sam i u pozorištu u predstavi Nikoletina Bursać i to devojčicu.

- Mnogi kažu da su stara vremena bila bolja? Da li se slažeš?

Devedesete su generalno bile gore od osamdesetih po svemu. Osamdesetih se putovalo i do Trsta, Mađarske... Kada kažem Mađarka tada to kao danas neka krajnje zaostala država. Ako poredimo osamdesete i sada to se ne može porediti. Sada jeste sloboda veća, dostupne su nam informacije... Pedesetih i kasnije morali smo da kupujemo strane časopise ili da putujemo negde, a za to je trebalo puno para pa je malo njih išlo. Slušao se radio Luksemburg... Sada imamo veću širinu, ali je po pitanju zdravog života, opuštenosti i sličnih stvari tada bilo bolje. Imamo pune izloge, a mnogi nemaju para. To jeste veliki stres.

- Gde ste letovali?

Uglavnom Istra, Poreč, Umag... Sa šesnaest godina sam prvi put išao sa društvom na letovanje. Nikada do 90-ih nisam otišao u Crnu Goru. Jednostavno nisam išao jer smo išli u Split, Kaštele... Jedino nisam išao na ostrva. Voleo sam kampovanje sa ocem, a kasnije nastavio to sa društvom. To je bilo slatko.

- Sastavni deo odrastanja, naročito dečaka, je sport. Čime si se ti bavio?

Bavio sam se odbojkom, ali s obzirom na moju visinu od 182 shvatio sam da ne mogu dalje. Trenirao sam u Spartakusu, probao i fudbal, ali sam shvatio da imam dve leve noge. Pokušao sam i vaterpolo, ali je bilo mnogo naporno za mene. Nisam toliko izdržljiv. Probao sam i hokej na travi, ali sam shvatio da to ne ide. Hokej i klizanje su inače popularni u Subotici. Mnogi iz mog društva su trenirali hokej. Bilo je i drugih pokušaja - boks na primer. Zadržao sam se najduže na odbojci. Poslednjih godina jurim za sinom.

- Napravio si veliku pauzu, a onda uradio Centar Sava.

Da, nakon osam godina pauze. U međuvremenu sam se bavio studijskim poslom. Posle Centra Sava sam opet u tom poslu. Jedina razlika je što sada češe sinhronizujemo crtaće. Radimo za Dizni i Dream Works.

- Kako tvoje dete reaguje na studio i crtaće koje tata sinhronizuje?

Stribora ne zanima sam studio već gleda na njega kao na radionicu. Obožava da dođe tamo i da majstoriše, to je povukao na dede.

- Imaš klinca od 4,5. Koje su to stvari kojima moraš da ga naučiš - koje su to stare vrednosti koje traju?

Mene su moji naučili da budem kulturan. da kažem dobar dan, hvala, izvolite i slično. zameram im što su zaboravili da me nauče šta se radi kada si ti fin, a neko jako bezobrazan. To sam sam kasnije kroz život naučio. Tada sam bio zbunjen. Sada me je život naučio kako stvari funkcionišu u životu i trudiću se da tome naučim svoje dete. Impulsivan karakter mora naučiti da kanališe.

- Da se vratimo na današnjicu. Kakva je medijska scena danas?

Medijska scena stagnira. Georgijev se desio kao nešto vredno u pop muzici koga su svi kopirali. Trenutno se ništa ne dešava. Ni kod nas ni na prostorima bivše Jugoslavije. Bilo je nekih kambekova, ali se nije desio nikakav značajniji pokret.

Danas slušam radio u kolima i stranu popularnu muziku, ali nemam nekoga određenog koga slušam. Ni u svetu se ne dešava ništa epohalno. Ne pratim Evroviziju sem u smislu da navijam da naši dobro prođu, ali to nije neka moja priča generalno.