Splavarenje Tarom: Takse preče od života
"Pre nedelju dana direktor javnog preduzeća je kao probleme na Tari pomenuo problem presvlačenja turista i betonska stepeništa uz samu reku! A za bezbednost zadužen je - sveti Petar" ironično komentariše Darko Stijepović iz Centra za razvoj Durmitora, povodom pogibije Litvanke Velge Petrović (53), koja je s kolegama iz Rusije i Litvanije, bez obučenih domaćih skipera krenula na plovidbu podivljalom Tarom, kojom ovih dana ne plove ni najiskusniji skiperi.
Kada se desi nešto ovako, onda treba tražiti odgovornost direktora Uprave za inspekcijski nadzor i glavnog republičkog turističkog inspektora, pošto Zakon o splavarenju, donet prošle godine, upravo radi bezbednosti turista, ustanovljava obaveze za turističku inspekciju i inspekcijske organe.
"Ne može se obezbediti sigurnost turista niti sprovođenje zakona ako se ne vrše inspekcijske kontrole, a to upravo kumuje ovakvim nesrećama. Ne vrše kontrolu i smrt dođe kad-tad. Tek smrt turiste pokaže drastično i u pravom svetlu njihov rad."
Kako je nesrećna Litvanka s drugovima uopšte mogla da čamcima uđe u reku pored rampe i službenika koji kontrolišu i naplaćuju ulaz, pitaju se mnogi posle tragedije na Tari. Da li je turistima naplaćena taksa za ulazak na splavarenje, odnosno da li je profit bio važniji od sigurnosti ljudi na podivljaloj Tari, ili su ušli u reku na nedozvoljenom mestu enigma je samo za nezrele.
Uprava za inspekcijski nadzor i glavni turistički inspektor i njihov nerad su adrese na koje treba usmeriti pitanja odgovornosti za bezbednost, a ne srećnim okolnostima.
"Zakonom ustanovljeni mehanizam bezbednosti nije funkcionisao zahvaljujući javašluku u službama inspekcijske kontrole. Onaj koji ne sprovodi zakon jeste odgovoran, a još odgovorniji onaj koji ima obavezu nadzora nad sprovođenjem zakona. Manekenkama nije mesto u inspekcijskim službama."
Međutim, za vreme dok je NP “Durmitor” upravljao ovom aktivnošću, odnosno do formiranja Javnog preduzeća za nacionalne parkove, nije bilo nijednog incidenta, a kamoli smrtnog slučaja. Tada su korišćeni drveni splavovi koji su daleko teži za upravljanje i daleko opasniji.
"Zakon o splavarenju nije bio predmet interesa, jer se tako nešto smatralo prenormiranjem stvarnosti i birokratskom besmislicom. Pre desetak godina UNDP je vršio kvazi-obuku splavara na Tari i već iduće godine imali smo prve pogibije na reci. USAID je imao nekakve obuke i poklanjanja opreme sa beznačajnim efektima na sigurnost. I danas se mogu naći na internetu reči samohvale ovih darodavaca za uspeh svojih projekata, ali ni reči o smrtima koje su usledile posle tih obuka i darivanja opreme", zaključio je Stijepović, uz opasku da je rizik od prevrtanja splava i povreda, pa i onih sa smrtnim ishodom, sastavni deo splavarenja.
(Izvor: Novosti )