Bljesak na Bulbulderu
Putovali smo na istu stranu, ka Novom Beogradu, često i istim autobusom, mada sam ja imao više opcija, a ona samo jednu liniju. Posle tri nedelje susretanja skoro svakog jutra, odlučio sam da prekinem ovu neizdrživu situaciju i nešto preduzmem po pitanju upoznavanja komšinice.
Međutim, postojao je tu jedan problem. Ona je svakog jutra na stanicu izlazila sa slušalicama u ušima. Pažljivim neposrednim posmatranjem, ili jednostavnije rečeno zavirivanjem, utvrdio sam da zapravo sluša radio preko mobilnog telefona. Da situacija bude još nepovoljnija, najveći deo vremena koje smo provodili zajedno na stanici ona je trošila tako što je gledala u isti taj mobilni, kuckala nešto i menjala stanice. Samo bi, tu i tamo, podigla pogled da proveri da li nailazi njen autobus. Pokušao sam makar da utvrdim kakvu muziku sluša, ali nisam uspeo, jer nisam smeo toliko da joj se približim, inače bi pomislila da sam neki manijak koji prisluškuje tuđu muziku po autobusima.
Te slušalice su zaista bile velika prepreka, jer bi svako obraćanje značilo da mora da ih izvadi iz ušiju, što bi joj narušilo komfor i intimu. To bi me stavilo u lošu startnu poziciju. Morao sam da nađem način da joj priđem pored svih prepreka i da je ne uznemirim. Neko bi rekao da je u pitanju nemoguća misija, ali ne i ja.
Sagledavši sve okolnosti, napravio sam skoro savršen plan: na poleđini svoje vizit karte napisao sam sledeći tekst:
„Komšinice,
Znam da postoji opasnost da zbog ovoga morati da menjam prevoz kojim idem na posao,
ali svejedno ću se usuditi da te pozovem na kafu negde kod nas u kraju, ovih dana.
Na prednjoj strani vizit karte nalaze se moji podaci, pa se javi ako budeš raspoložena.“
Ideja je bila da joj utrapim ovu karticu i tako je prijatno iznenadim, a opet ne poremetim u jutarnjim ritualima i dam joj vremena da se sabere i prihvati da je sreća koja joj se osmehnula zaista java, a ne samo romantični san svake devojke.
Stavio sam vizitku u džep i krenuo na stanicu, samouveren, ne samo zato što sam se prethodno istuširao, obrijao i stavio dezodorans, nego i zato što sam prirodno takav. Samouveren, a ne istuširan i obrijan.
Sve je krenulo po planu. Komšinica je izašla tri minuta posle mene. Propustio sam autobus koji njoj nije odgovarao, a zatim je naišao i pravi. Ušao sam odmah za njom, ne bih li joj bio blizu.
Prvih nekoliko stanica u autobusu je bila velika gužva i nisam hteo da pokvarim tako romantičan momenat gurajući neku debelu babu ili nedužnog studenta. Sačekao sam da se autobus malo isprazni. Bližila se i moja stanica. Počeo je da radi i adrenalin. U jednom zgodnom trenutku, kada nas je naglo kočenje spontano zbližilo, izvadio sam vizit-kartu iz džepa i tutnuo joj je u ruku. Gledala me je iznenađeno, ili bolje rečeno šokirano, kao da sam joj uvalio humanitarnu čestitku ili karticu za popust na pozorišne karte. Dobro, verujem da joj se ne dešava baš svakog dana da joj ovako simpatični momci samoinicijativno daju svoje brojeve telefona u autobusu.
Još se nije ni pribrala već je gledala onu karticu u svojoj ruci kao neko čudo, a došla je i moja stanica. Elegantno sam iskočio iz autobusa i nestao u masi radnog naroda koji takođe tu silazi i nastavlja put svog radnog mesta.
Očekivao sam poziv sutradan. Nije bilo realno da me zove iste večeri, jer sam pretpostavio da će biti euforična i izaći negde sa drugaricama, da provede sa njima jedan od poslednjih dana svoje „slobode“. Međutim, sutradan se nije javila. Ovo sam objasnio time što je bila subota, pa je bilo sasvim moguće da je još tokom nedelje isplanirala ceo taj dan. A ne ide da me pozove da se vidimo na pola sata. Ne, ovo je bilo nešto što se merilo u satima i ona je toga takođe bila svesna. Ipak, nije se javila ni u nedelju, ni u ponedeljak. Pa dobro, najverovatnije je otišla negde za vikend, a zatim je uhvatila groznica radne nedelje. Za svaki slučaj, ja sam promenio liniju i trasu do posla. Nisam želeo da je dovodim u neprijatnu situaciju da mora da mi se pravda što se nije javila za vikend. Na kraju krajeva, mi još uvek nismo zvanično bili zajedno iako je stvar bila takoreći rešena. Kada se nije javila ni u sredu, ni u četvrtak, pomislio sam da sigurno čeka petak, da ujedno, prilikom prvog izlaska, proslavimo i nedelju dana poznanstva.
Ni u petak ništa se nije dešavalo, iako sam proveravao svoj mobilni telefon na svakih 5 minuta. U subotu sam krenuo u grad u neku kupovinu i otišao na staru stanicu, jer nije postojala opasnost da se sretnemo i da je ja tako podsetim na propušteni vikend i napornu radnu nedelju. Autobusa dugo nije bilo pa sam se šetkao po stanici. Odjednom, pogled mi je privukao neobičan predmet na ulici, uz sam trotoar. Podigao sam zgužvani papir sa asfalta. Bila je to moja vizit karta, temeljno zgužvana u lopticu i isprljana svim mogućim vrstama prašine i blata, zalivana kišom i sušena sunčevim zracima. Ali i dalje je bila prepoznatljiva po nekim detaljima, zbog kojih mi je i upala u oči.
Odjednom, dok sam je razmotavao ne bih li potvrdio njen identitet, sve mi je postalo jasno: prošlog petka, u povratku sa posla, negde nadomak kuće moja vizitka joj je ispala. Kada te obuzmu leptirići, ne primećuješ sitnice kao što su papirići. Tu su je nemilosrdno gazili automobili, autobusi, trolejbusi i poneki zakasneli šleper. Zatim je, iste noći, naišlo vozilo koje čisti ivičnjake i nabacilo je na trotoar, a onda su je mačke dohvatile i pretvorile je u lopticu. Ah, te mačke i njihovi čudni načini igranja svim i svačim!
Pomislio sam na nesrećnu devojku i tugu koju kroz koju je morala prolaziti cele nedelje. Kako sam samo bio sebičan što sam promenio prevozno sredstvo do posla, ne dajući joj šansu da mi traži broj telefona! Jedva sam čekao početak nove radne nedelje, da je ponovo vidim i da se zajedno smejemo ovom nesrećnom spletu okolnosti.
U ponedeljak sam od nestrpljenja stigao na stanicu celih 15 minuta ranije. Uvežbavao sam pogled pun razumevanja koji govori: „Sve znam, sve znam... neverovatno, ali, dešava se, šta ćeš!“ uz odgovarajući prateći osmeh. Međutim, komšinica se nije pojavila ni u svoje standardno vreme, ni dvadeset minuta kasnije. Zakasnio sam na posao. Sutradan sam opet poranio na stanicu i zakasnio na posao, ali nje nije bilo. Isto se ponovilo i narednih dana. U subotu više nisam mogao da izdržim. Otišao sam kod nje, jer sam znao u kom dvorištu stanuje. Škripava kapija najavila je moj ulazak u staro bulbuldersko dvorište u kome, osim zuba vremena, niko nije ništa menjao decenijama. Crep se lenjo ljuljao na krovu, čekajući nešto jači vetar da ga sruši.
(old_image)
U kući sam zatekao samo nagluvu staricu koja se trgla kad sam ušao jer je ni lupanje ni škripa ulaznih vrata nisu opomenule da neko ide. Poželeo sam joj dobar dan i upitao je za devojku, pretpostavio sam, njenu unuku:
- A? Kakvu muku, sine? Ne znam odakle bih krenula, ako me pitaš za muku.
- Unuku, bako, unuku! Plavušu, slatku, vitku!
- Aaaaa, plavušu! Nije mi to unuka. Izdavala sam joj sobu do prošle nedelje. Dobra devojka, vredna, radna, a tiha... Ma nijednom je nisam čula od kako je tu!
- Pa šta se desilo, gde je otišla?
- Nemam pojma. Rekla je samo da mora hitno da se preseli jer je neki ludak prati. Samo se spakovala i otišla ujutru. Nije smela da mi ostavi ni svoju novu adresu koliko je uplašena bila.
- Strašno! Jadna devojka. Je l’ imate njen broj mobilnog telefona, da joj se javim? Možda joj treba zaštita!
- Za Tita? Pa bila sam uvek za Tita! Na svim izborima sam glasala za njega!
- Zaštita, bako, zaštita! Je l’ vam ostavila broj telefona?
- Nije, sine.
Bio sam očajan. Ne samo što sam namučio jadnu devojku prethodne nedelje svojim izbegavanjem susreta, nego joj se ni u međuvremenu nisam našao u teškim trenucima, kada je taj manijak počeo da je progoni. Ne znajući šta da radim, otišao sam u podrum pića i kupio litar najgore i najjevtinije vodke. Sve sam popio iste večeri i obeznanio se. Sutradan me je strašno bolela glava i satima sam osećao mučninu jaču čak i od one kada slučajno naletim na prenos sednice Skupštine, ali vredelo je. Uspeo sam da oprostim sebi i zaboravim komšinicu. Klin se klinom izbija, a Ruskinja vodkom. Конечно.