Otvaranje EXIT-a: Od očaja do sjaja u samo nekoliko sati

Jer koncerti su lepi i koncerti su ljubav i na koncerte se ide zbog muzike a ne da bi se provelo nekoliko sati razgovarajući sa nekim. Tako sam razmišljao i dok sam večeras sa osmehom na licu odlazio sa Tvrđave nakon otvaranja EXIT-a, koje je do samo nekoliko sati u rikverc pretilo da bude potpuni debakl.

- „Da li je moguće da pada jebena kiša?

Ovu rečenicu izgovaram u 9 uveče, dok sedim u „Gusanu“ sa društvom i čekam hranu, pošto sam od cele frke oko pakovanja, spremanja i polaska za NS stigao da pojedem jedan mali sendvič i to oko 4 popodne. Izgleda da je prošlogodišnji EXIT bio crna ovca u familiji, jer je jedini protekao a da nije pala ni kap kiše. Sa kišom je došao i neki hladan vetar, sa vetrom je došla još jača kiša i ozbiljno smo počeli da razmišljamo o tome da ne odemo na Tvrđavu, jer jednostavno po ovom vremenu jedino od provoda što možemo da dobijemo je infuzija i antibiotici zbog upale pluća koju bismo navukli.

Ipak, odlučili smo da odjebemo kišu i probamo da uprkos njoj uhvatimo nekoliko sati provoda večeras. Iskočili smo iz taksija na kraju mosta i lagano krenuli uzbrdo. Jebiga, propustli smo samo otvaranje i Marčela (doduše Marčela smo svi videli jutros na onoj grozomornoj goloj slici iz njegove mladosti koja kruži Internetom) a i Viva Vox je završavao svoj nastup u trenutku kada smo prolazeći kroz gomilu mokrih ljudi, obučenih u šarene kesa-kabanice. I onako, kao u nekom lošem filmu, u trenutku kada sam prošao kapiju i ušao na samu Tvrđavu, kiša apsolutno staje i počinje vatromet koji je trajao nekoliko minuta.

Razmišljao sam o tome kako na scenu treba da dođe Nile Rodgers sa bendom Chic, koji je poznat kao verovatno najveći muzički producent današnjice, a uporedo sa time sam razmišljao koliko me je sramota što ja zapravo nemam pojma šta je on to sve producirao i kao ću stajati u masi i blejati među oduševljenim obožavateljima i praviti se da znam o čemu se radi, čisto da bih ispao kul. Prošao sam na nekoliko metara od same bine i pozicionirao se okružen morem, prema mojoj proceni, prilično mladih ljudi. Da li je to EXIT ove godine posećen u većini od klinaca ili sam ja jednostavno previše mator – ne znam (verovatno po malo od oba), ali stekao sam utisak da je ekipa dosta mlađa nego prethodnih godina.

I onda su izašli Nil Rodžers i Šik i počeli da sviraju i jebote koji vrhunski koncert ja i dalje ne mogu da verujem. Prvo što on ima toliko fantastičnu i jednostavnu komunikaciju sa publikom da je uspeo da gomilu ljudi koji se prema mojoj slobodnoj proceni i nisu toliko dobro provodili (barem ako je bilo suditi prema njihovim izrazima lica) pokrene da đuskaju, mašu rukama, tapšu, pevaju i skaču zajedno sa njim. Drugo što je ekipa muzičara koja radi sa njim toliko dobra da su isprašili mejn stejdž toliko lepim fankom i diskom, sa toliko pozitivne energije i fenomenalne komunikacije sa ljudima, da su u jednom trenutku svi oko mene, koliko god sam mogao da vidim, imali osmehe na licu i igrali.

A muzika koju su svirali… Kad kažete „jedan od najvećih producenata današnjice“ to zvuči impoznatno. Međutim ni približno impozantno kao niz pesama koje su svirali koje je Nil zapravo napisao i producirao. Jedan za drugim su se nizali hitovi poput: Upside Down, Coming Out (Diana Ross), I Want Your Love, He’s A Spacer, Le Freak (Chic), He’s The Greatest Dancer, We Are Family, Thinking of You (Sister Sledge), Like A Virgin (Madonna), Notorious (Duran Duran), Let’s Dance (David Bowie), Lady (Mojo) i druge, a za kraj su odsvirali još jednu svoju stvar – Good Times, za vreme čijeg izvođenja su im se na sceni pridružili svi članovi Viva Vox-a koji su đuskali sa njima. I skapiraš za vreme trajanja koncerta da je taj čovek oblikovao muzičku istoriju u poslednjih skoro 40 godina i da apsolutno svaku pesmu koju je producirao i odsvirao znaš, osim ako ne živiš pod kamenom ili ti ideal muzike nisu Ipče Ahmedovski i Ćana. Na kraju su pustili Nilov poslednji projekat sa ozvučenja, Daft Punk – Get Lucky feat. Nile Rodgers and Pharel, novi svetski megahit koji je svaki živ čovek na planeti do sada čuo, a Nil jebeni Rodžers je sišao sa bine, došao do publike, izblejao, pozdravio se sa svima, malo popričao, iskakao i izgrlio sa ljudima i otišao. Kakav jebeni car i gospodin od čoveka.

I nije bilo te sparine, blata ili prašine, prljavštine i teškog vremena koje je moglo da upropasti unikatno divan osećaj koji je ovaj koncert ostavio, nadam se, u svima koji su ga posetili.

Posle su krenule neke munje i neki lajt šou na sredini stejdža kojim su se svi nešto oduševljavali, a mene, iskreno, nije interesovao i nekoliko minuta kasnije je na scenu stupio poslednji muzičar za to veče Xilent – dubstep izvođač čija je muzika za mene bila previše agresivna i neuravnotežena nakon onakvog uživanja na prethodnom nastupu, pa sam se lagano pokupio i otišao.

I opet su ljudi u potocima silazili sa tvrđave sa osmesima na licu i otvaranje je pokidalo iako je bilo vrlo izvesno u jednom trenutku da će biti sranje zbog kiše i vetra. Što se mene tiče, Nile Rodgers and Chic su savršen izbor za otvaranje festivala i to je koncert koji ću još dugo pamtiti i daviti ljude pričama o istom.

Mada, sve je to manje važno, jer dok sedim i kuckam sve ovo u četiri ujutru, sve o čemu razmišljam je da je jedna od pevačica pogledala u mene dok sam vrištao uz „Notorious“ i nasmejala mi se, na šta sam joj ja poslao poljubac a ona mi ga uzvratila. Što se mene tiče – EXIT 13 je zvanično otvoren tog trenutka.