Dekin bicikl
On je imao veliki crni bicikl kojim je obilazio grad u kome je živeo. Ujutru bi nakon obaveznog brijanja i doručka sedao na svoj bicikl, kretao put grada i pijace i kretao u nabavku za doručak nas mlađih. I danas se sećam kako je dolazio sa kesama punih najrazličitijeg voća i povrća, mlekom, sirom i meni najdražeg doručka - bureka sa sirom.
Najlepši burek iz mog detinjstva pravila je jedna porodica poreklom sa juga zemlje, a deka ga je, znajući koliko ga ja volim, često donosio. Bila sam najstarija unuka pa mi je često ugađao. Milina.
Kada je deka preminuo dugo nismo želeli da prodamo bicikl, tačnije prodali smo ga kada i porodičnu kuću. Bio je to jedan od onih trenutaka koje pamtimo kao jako teške, ali koji su sastavni deo života. U svakom slučaju, deka zauvek ostaje u sećanju, a hvala bogu postoje i fotografije pa ćemo i njega i bicikl i tako moći bar na neki nain povremeno da vidimo.
Vojinovic Tōge Ostoja, hvala na fotografiji