Starlet O'Hara
„Agencija za top starleting „Starlet O’Hara“ vas poziva da pošaljete svoje napućene fotke sa plaže. Postanite top starleta i budite viđeno tv lice i još viđenije tv dupe Srbije! Sve naše top starlete su ušle makar u polufinale nekog rieliti programa! Ne oklevajte, jer dok vi čekate, celulit ne čeka, a mlađe i lepše se rađaju svakog momenta! Iskoristite priliku – bolje vi nego vaša mlađa sestra!
Sve kandidatkinje koje uđu u uži izbor, biće pozvane na probni foto-sešn.“
U neverici šta sam upravo pročitao, odlučio sam da vreme dodatno prekratim šetnjom do lokacije navedene ispod oglasa, da i svojim očima vidim ono u šta su odbile da poveruju na osnovu papirne verzije. Nalazila se u blizini MUP-a, na samo pet minuta hoda odatle.
Agenciju je jednostavno bilo nemoguće promašiti. Pokucao sam na crvena vrata sa šljaštećim zlatnim zvezdicama posutim svuda po njima. Iznutra je dopirala neka turobna tehno-folk muzika, pa me nisu čuli. Bilo je otvoreno. Ušao sam posle drugog neuspešnog pokušaja kucanja.
Prosedi, stariji fotograf impozantnog gabarita fotografisao je devojku koja je u najboljem slučaju bila punoletna tek nekoliko sati. Obline su joj štrčale na sve strane, a nezdrava boja kvarcnih lampi odavala je sklonost solarijumima i nezdravom načinu života koji uz to ide. Bila je obučena – ili, bolje rečeno, razgolićena - u šorts koji joj je jedva prekrivao genitalije i kratku majicu sa bretelama iz koje je ispalo sve što je ispasti moglo. Zbog glasne muzike, fotograf je urlao:
- Devojčice, izgledaš mi kao prava starlet-mala! Napući se! To! Bravo, daj sad dva prsta! Fantastično! Još samo dve-tri i gotovo! Javi se kasnije Žaklini, pa da potpišemo ugovor!
Kada je videla nepoznatog sredovečnog muškarca, devojka se malo trgla, što je za iskusnog fotografa bio znak da je neko ušao u prostoriju. Okrenuo se, odmerio me kratko, isključio muziku i nekako sa visine prokomentarisao:
- Gospodine, ne primamo muškarce!
Nasmešio sam se.
- Znam, pročitao sam oglas. Došao sam samo da se malo raspitam, da vidim kako ovo u stvari funkcioniše.
- Imate nekoga koga biste poslali, pretpostavljam?
Blefirao sam.
- Imam. Ćerku. Uskoro će postati punoletna, pa već razmišljam kako da joj nađem neki pošten posao.
- Neka pošalje fotografije! Sve vam piše u oglasu. Nije problem, samo da nije baš mnogo maloletna. Ima tih lažnih ličnih karata sad budzašto, daću vam neke kontakte ako zatrebaju. Ako procenimo da je dobar materijal, pozvaćemo je i uradićemo probni foto-sešn. Zatim prosleđujemo fotografije svim bitnim ljudima iz sveta televizije, porn... ovaj filma, medija... a dalje sve ide samo. Tržište odlučuje.
- A ko ste to „vi“? Mislim, ko ocenjuje lepotu ili šta već sve ocenjujete?
- Moja malenkost i Žaklina. Žaki je tehnički direktor, poslovni sekretar i blagajnik. Mnogo je dobra. I ona je bila veliki potencijal za ove stvari, a onda joj je tadašnji dečko prebio nogu i od tada hramlje. Izbacili su je iz svih dotadašnjih poslova, pa sam je ja uzeo kao ortaka.
- Baš lepo i humano od vas. Inače bi ostala bez posla i takoreći na ulici, zar ne?
- Pa da. A i odlična je u krevetu. Nego, je l’ imate još pitanja? Ja uskoro moram da krenem na sastanak sa ljudima iz jedne velike produkcijske kuće. Pričaćemo o trendovima za iduću godinu. Znate ono, da li će bolje ići crnke ili plavuše, koji će biti udarni modeli silikona za grudi i tako to.
- Ako nije tajna, odakle vam ovako genijalna ideja?
Videlo se da sam pogodio pravo u centar. Ionako glomazni fotograf je narastao bar još dva konfekcijska broja. Bilo mu je milo što sam prepoznao njegovu preduzimljivost i inventivnost.
- Nije, nije tajna. Ali nije ni neka neverovatna, senzacionalna priča, već sasvim obična.
- Hajde, hajde, ne budite toliko skromni!
- Znate kako, pre nekoliko godina, jednog letnjeg dana, gubio sam vreme u MUP-u, čekajući da uzmem broj za podnošenje zahteva za izdavanje nekog dokumenta, pasoša valjda. Bilo je zagušljivo, a na sve to, neki cvikeraš u redu iza mene dahtao mi je u vrat. Strašno mu je smrdelo iz usta, toga se dobro sećam. I tako sam od silne dosade listao oglase u nekoj žutoj štampi i naišao na jedan koji je glasio otprilike ovako:
„Dosta vam je dugova i rada ni za šta? Želite život dostojan čoveka? Letovanja, zimovanja, deviznu štednju i šoping ture? Ne mogu vam pomoći.“
Neki šaljivdžija je valjda želeo da sebi da oduška, pa je platio da mu to objave. U prvi mah mi je bilo smešno, ali već sledećeg trenutka mi je sinulo: čekaj bre, pa JA vam mogu pomoći! I vama i sebi. Godinama sam na društvenim mrežama i ostatku Interneta gledao fotke klinki koje se puće onako na prazno, po ulicama, plažama, kupatilima i sobama. Sa druge strane, na tv-u sam gledao ove rieliti programe, filmadžije i medije kako mlate pare, bukvalno ni iz čega. I ukapirao sam da samo treba da ih povežem.
- Briljantno!
- Hvala vam. Evo, uzmite moju vizit-kartu. Sad stvarno moram da idem, već kasnim. Doviđenja!
- Doviđenja.
Vratio sam se u MUP. Ništa se nije promenilo. Zauzeo sam svoje mesto u redu, a cvikeraš je radosno odahnuo. Meni u vrat. Još uvek mu je smrdelo iz usta. Ponovo sam dohvatio one novine i nastavio da čitam male oglase u nadi da će i meni pasti na pamet neka genijalna poslovna ideja poput one o osnivanju agencije „Starlet O’Hara“. Baš kad je jedna počela da mi se formira u glavi, neljubazna šalteruša me je,glasom ogrubelim od verbalnog zlostavljanja građana, pozvala da dođem po broj. Ideja mi se raspršila i nestala bez traga.
„Nema veze“, rekao sam sebi. „Pokušaću da mislim o tome sutra. Sutra je novi blam“.