U Kini grade piramide
Negde pri kraju šeste ture, Baki nas je značajno pogledao, napravio dramsku pauzu od nekoliko sekundi, a onda lakonski poentirao:
- Kina.
- Šta Kina?
- Tu je lova.
- Misliš da pokrenemo neku proizvodnju tamo? Bojim se da su se toga već setile već hiljade i hiljade njih.
- Ma kakvu proizvodnju! Ne budite naivni.
- Nego, šta da radimo? Da idemo da igramo fudbal, kao Piksi svojevremeno?
- Piksi je igrao u Japanu.
- To je isto.
Baki je odlučio da prekine muke našeg nagađanja:
- Piramidalna šema. Banka. Sećate se Dafimenta i Jugoskandika?
- Kako se ne bismo sećali. Ćale je prodao moj Poni bicikl i sestrine klizaljke da bi oročio što više para. Nikada nisam prežalio taj bicikl. I dan danas, kad vidim dete na biciklu, krenu mi suze na oči.
Miki je duboko uzdahnuo nakon što nam je ispričao ovaj potresni detalj iz svog detinjstva.
- E, vidiš. To isto i mi treba da uradimo, samo u Kini. Tamo ima milijardu i sedamsto miliona potencijalnih štediša, da ne kažem ovaca. Samo treba da im nekako usadimo taj osećaj, da će dobiti velike pare za kratko vreme, bez imalo truda.
- Kako to da postignemo?
- Marketing. Sve je u tome. Napravimo reklame, sajt na Internetu, postavimo neku šatro centralu ovde i krenemo da se reklamiramo preko društvenih mreža. Njima je sigurno dosta napornog rada za male pare. Mislim da je zrelo. I reklamu ćemo da zakupimo na kineskoj televiziji. Ne verujem da im je skup termin. Ipak im je televizija kineska.
- Vidiš, ima tu nečega. Milijardu i sedamsto miliona njih. Neka svako uloži samo po jen i bogati smo!
- Jen je japanska valuta. Kineska je juan.
-Ne znam, meni su one sve iste.
- I to što kaže Miki: jen, juan - svejedno je. Biće lepa svotica, svakako! Probaću da nađem Jezdu i Dafinu, da malo popričam sa njima. Sigurno da mogu da naučim i neku caku od njih.
- Jedini je problem kako to sve da izvedemo, a da nas ne streljaju. Ti Kinezi umeju da budu jako nezgodni kada se radi o prestupnicima. Moramo da budemo jako oprezni. Tako su i Brus Lija sklonili, samo zato što su posumnjali da sarađuje sa mafijom...
-I Brus Li je bio Japanac, a ne Kinez. Ali, ne brini ništa! Sa tolikom lovom, moći ćemo da ih podmitimo kako god hoćeš. Ima da streljaju sami sebe, ako treba. Mene više brine gde ćemo sa tolikim parama. Moraćemo da javimo Kipranima da kupe još neko ostrvo, ili da prošire ovo, da bi mogli da naprave nove trezore.
- Tu je i Švajcarska, ne zaboravite! Nisu Švabe bile lude. I dan danas im se umetnička dela, zlato i pare koje su pokrali u ratu nalaze na sigurnom.
- Tako je. Ni ja nisam za to da sve pare stavimo na jedno mesto. Ovako smanjujemo rizik.
- U pravu ste.
- Dosta je bilo sedenja. A i popili smo dovoljno.
- Još samo ova peta tura i idemo! Šta, ovo nam je već šesta? Pa dobro, šta je, tu je.
Razišli smo se u pozitivnoj preduzetničkoj atmosferi. Baki je na sebe preuzeo da kontaktira Jezdu Vasiljevića i Dafinu Milanović – nismo imali srca da mu kažemo da ova druga već neko vreme nije više među živima. Miki je obećao da će koliko u ponedeljak upisati kineski, da bismo mogli bolje da se sporazumevamo sa Japancima, a ja sam još u povratku iz kafane svratio do knjižare i pokupovao raznu japansku i korejsku ekonomsku literaturu i neke knjige za samopomoć. Uzeo sam i „Feng Šui“, „Umetnost ratovanja“, „Majstori celuloidne loptice iz zemlje izlazećeg Sunca“, „Najbolji filmovi Akira Kurosave“ i priručnik „Popravite sami svoju Tojotu“. Od viška glava ne boli.