Gradski Saobraćajni Pakao

"Letnji režim saobraćaja" - je intelektualni produkt vrhunskih gradskih menadžera koji su svoje diplome stekli verovatno na nekoj od filijala "Fakulteta za uslužni biznis" iz Sremske Kamenice (nije izmišljen fakultet). Ideja je da zbog smanjenog broja ljudi u Beogradu tokom leta (kada je u njemu ujedno i najveći broj stranih turista) frekvencija i broj vozila gradskog prevoza treba da budu smanjeni. Jer, hej, ako niste imali para da odete na odmor ili morate da radite preko leta - više sreće sledeće godine, a sada čekajte prevoz po 20 i više minuta na plus 45 stepeni celzijusovih za kaznu. Uostalom, znojenje je dobro za prečišćavanje organizma i zahvaljivaćete im jedog dana na tome što su vaš endokrini sistem održali zdravim. Naravno, ako se ne šlogirate od vrućine pre toga.

Da li ste primetili da se većina radova na ulicama, izuzev u izbornoj godini, kada se ulice i putevi grade 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji tokom cele godine, zapravo odvija u periodu od sredine jula do početka septembra? Ima smisla, uzevši u obzir malopre navedenu činjenicu da je grad tada najprazniji te da će zagušenje saobraćaja biti najmanje. Ono što mene interesuje je, da li može 200 metara neke ulice da se uradi za ispod 2 meseca? Mislim, čak je i Milutin Mrkonjić izgradio 10 kilometara puta (9.6, ali da ne sitničarim) za godinu dana, što je 800 metara mesečno. Ako se uzme u obzir da je ovde u pitanju 200 metara za 2 meseca, dođe se na računicu da ste osam puta gori od Milutina Mrkonjića, što sam ja mislio da je fizički, metafizički, horoskopski, karmički, tehnički, naučno i teorijski nemoguće postići. Kapiram ja da mora što više ljudi da vidi raskopanu ulicu da bi bili u fazonu "vau, ovde se nešto zapravo radi". Ali znate šta je još gotivnije? Odeš na odmor, vratiš se posle 15 dana i vidiš rekonstruisana ulica. Znate šta je najgotivnije? Da mi koji smo ostali u gradu ne moramo dva meseca na 50 stepeni da idemo "alternativnim putnim pravcima" ili se zabadamo u gužve u dužini od 2 kilometra i trajanju od dvadeset minuta, zbog toga da bi vaši radovi mogli što duže da se slikaju i budu primećeni.

Saobraćajna signalizacija - ovo nije nešto što ima veze sa letom, ali ja jednostavno ne mogu kao vozač sa stažom od preko osam godina koji skoro svakodnevno vozi po Beogradu da skontam logiku po kojoj je ista ustrojena. Znate one priče o zelenom talasu koji uhvatiš na svakom pravcu kada ideš 50 kilometara na čas? Evo ortak i ja pre neki dan krenuli od Chatteaux de Mića Megatrend na Novom Beogradu i na trasi od 5 kilometara nas je uhvatilo ja mislim 10 crvenih svetala za redom. Takođe, meni se to desilo na potezu Blokovi-Košutnjak pre dva dana samo što je mene uhvatilo jedno 15 crvenih svetala. Ima još beskrajno tih primera i stvarno nemam nameru da ih navodim, ali dragi ljudi u Direkciji za saobraćaj, bebo Isuse i svi apostoli na nebu da li je toliko teško programirati te svetleće prokletinje da rade sinhrono i je l' moguće da Vi sa Vašim diplomama, masterima, doktoratima, partijskim knjižicama, vukovim diplomama, vezama na saobraćajnom i td. niste u stanju da proklete semafore podesite da rade kako treba?

Vozači - ako je verovati mojim iskustvima u prevozu, većina vozača GSP-a vuče genetski kod direktno ili od predaka Aertona Sene, Nikija Laude, Kimija Raikonena i Kolina Mekrea. Nažalost, nisu pokupili baš ceo gen, tako da im je od gorenavedenih ostala samo potreba za suludom manijačkom vožnjom po urbanim gradskim sredinama, dok je veština zaustavljanja izostala. Dobro, sad ja preterujem - oni tehnički "znaju" da zaustave vozilo. Međutim, standardi zaustavljanja vozila kada se u njemu vozi, recimo, deset tona krompira ili 200 ljudi ne bi trebalo da su slični. Mislim, šta bi se desilo kad bi se taj krompir isprevrtao i izudarao pa posle ne bi mogao da se proda?

Unutrašnjost vozila gradskog prevoza - ne računajući nekoliko novih autobusa, troli i španskih tramvaja, situacija u unutrašnjosti vozila GSP-a je deseti, zaboravljeni krug Danteovog Pakla. Od navodnih klima uređaja koji ne rade, do drvenih stolica od pre 30 godina sa kojih klizi dupe pri svakom naglom kočenju, preko polomljenih šipki, rupa u podu vozila, zalepljenih žvaka po sedištima, vrata koja ne rade, neprevaziđenih smrdljivh ljudi svih uzrasta, polova, veličina i boja, sve do mojih apsolutno omiljenih masnih fleka od kose na prozorima. Bukvalno bih povratio sebi u usta od muke i gađenja, onda to progutao i povratio ponovo koliko mi se smuči život kada vidim kako se sa prozora sliva mast koja je krasila nečiju neopranu, gadnu glavu. ‚

Dakle, kada u letnjem režimu saobraćaja napokon dočekate autobus koji će se u jutarnjem i popodnevnom špicu probijati kroz gužvu uzrokovanu radovima na ulicama i najodvratnijom saobraćajnom signalizacijom u Evropi i uđete u prevoz stavljajući bukvalno svoj život na milost i nemilost nesuđenom pilotu spejsšatla Ruske svemirske agencije, glupo bi bilo da unutrašnjost vozila u koje uđete liči na išta manje od dobro ispreturanog ToiToi wc-a na četiri točka sa gomilom još smrdljivijih ljudi unutra, jer čisti, klimatizovani autobusi koji dolaze na vreme i sređene ulice su definitivni fešn no-no ove godine u izboru Gradskog Sekretarijata za Saobraćaj, Gradonačelnika Grada Beograda, direktora Gradskog Saobraćajnog Preduzeća i ostale ekipe koja tih problema nema, jer se na državnoj sisi vozi privatnim automobilima sa klimom i zatamnjenim staklima.

Srećno.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.