Sinistrofobija (1. deo)

- Izvini, kako to držiš tu čašu?

- Pa lepo, stegnem je prstima tačno koliko treba da mi ne isklizne iz šake, ali nikako prejako, da mi ne bi pukla u ruci. Staklo ume da nanese baš gadne povrede.

- Jako duhovito. Mislio sam: zašto levom rukom, a ne normalno? Jesi povredio desnu?

- Kako zašto? Pa levoruk sam.

Tajac. Šanker je odmah isključio radio koji je do malopre laganim komercijalnim zvucima unosio koliko-toliko vedrine u inače mračan lokal. Nije se čula ni muva kako zuji, jer je već izletela napolje kao muva bez glave, shvativši da se sprema neka nevolja. Izgledalo je kao da su se iznenada i oblaci navukli, da daju svoj doprinos scenografiji. Ono malo svetla što je dopiralo do našeg stola kroz prljavi kafanski izlog, iščezlo je kao novac iz državnog budžeta.

Gostima koji su sedeli za okolnim stolovima i sve čuli, viljuške, kašike i krigle su poispadale iz ruku. Oni iz udaljenih ćoškova malo su se pridigli da vide ko se to usudio da bude levoruk u čuvenom sastajalištu desnorukičara i sinistrofoba, kafani „U neku ruku da, u levu ruku ne.“
Moj drug iz detinjstva je ustao i glasno se izvinio svim prisutnima: „Nisam znao da je levoruk, kunem vam se! Ne znamo se toliko dobro, u stvari, mi smo samo poznanici. Odmah ćemo napustiti kafanu, samo bez incidenata, molim vas!“ A zatim je meni šapnuo:

- Bež’mo, dok ne poskaču.

Trčali smo niz ulicu koliko nas noge nose i koliko nam stomaci dozvoljavaju. Srećom, za nama su poletele samo tri flaše, od kojih nijedna nije pogodila metu. Rasprskavale su se na trotoaru oko nas i pretvarale se u penu, kao lažna političarska obećanja, iako se radi o pleonazmu. Kada smo stigli na bezbedno odstojanje, neka tri kilometra od kafane i napunili vazduhom svoja onemoćala pluća, Miki me je namrgođeno pogledao i upitao:

- Dobro bre, jesi ti normalan? Pa šta radiš to? Jesmo rekli da nema zezanja, držanje čaše strogo desnom, samokontrola? O čemu smo pričali jutros?

- Zaboravio sam, Miki. Nije bilo namerno.

- Dobro, zaboravio. Ali, kad te je onaj pitao šta ti je sa desnom rukom, zar nisi mogao da kažeš nešto kao „Da, povredio sam je“? Još ti je čovek sam ponudio izgovor, ej!

- Nisam mogao. Proradio je moj ponos. Ponos nas, levorukih. Ne možeš ti to da razumeš.

- Ne mogu, stvarno. Ne mogu da razumem da neko može da dovede u opasnost i sebe i svog druga zbog svoje tvrdoglavosti ili tog kvaziponosa.

- Izvini. Ali to su neke stvari preko kojih stvarno ne mogu da pređem. To sam ja. Takav kakav sam. Ne mogu da se menjam. Takav sam se rodio.

- Ma ne tražim ja od tebe da se menjaš. Samo da se, eto tako, ponekad pretvaraš da nisi to što jesi. Tek koliko da ne dobijemo batine ili da nas ne ubiju. Takva su vremena došla, probudi se! Nema dana, a da ne prebiju neku osobu levorukog opredeljenja. Narodu je dosta krize i muke, mora na nekome da iskali bes.

- Narod je retardiran ako stvarno veruje tim desnorukičarima da su za sve krivi levoruki. A tek taj termin „levoruko opredeljenje“, pa to je vrhunac gluposti! Nisam se ja opredelio da budem levoruk, to mi je u genima. I otac mi je levoruk!

- A kad je narod bio normalan, majke ti? Njih te partije obrlate kako god hoće. Dve-tri efektne parole, malo plakata po gradu i par mitinga i narod je spreman na sve. Čuvaj glavu, pusti narod!

- U pravu si. Izvini još jednom.

- U redu je. Ali, zbog tebe ti pričam. Pazi šta radiš! Vidimo se.

Miki je otišao kući, jer je stanovao blizu mesta na kome smo zastali da se odmorimo. Ja sam ostao da čekam gradski autobus. Levu ruku sam gurnuo duboko u džep, da ne bih slučajno nesvesno ponovo izveo neku glupost naočigled građana žednih krvi. I to krvi iz nečije leve ruke.
Naišao je i autobus, sa velikom nalepnicom „Držanje samo desnom. Levorukima ulaz zabranjen.“ Ušao sam i nevešto se prihvatio desnom rukom za šipku. Kad god bi autobus malo oštrije prikočio, udarao sam sedog čoveka u smeđem mantilu, koji je stajao sa moje desne strane. Morao sam da mu se izvinim:

- Izvinite! Nešto sam istegao tetivu, pa se jedva držim...

- Ništa, ništa. Pazite se samo, desna ruka nam je sve što imamo. Ja sam i penziju pošteno zaradio sa ovih svojih pet prstiju!

Dok mi je pokazivao raširene prste desne ruke, starac je odleteo ka vozaču, jer je ovaj baš tada ponovo izveo neki zahtevan manevar kroz gust saobraćaj u centru grada. Pomogao sam čoveku da se pridigne. Držao je desnu ruku nekako oklembešeno, kao da je ne oseća.

„Mislim... da sam je... slomio“ procedio je kroz zube i suze.

- Ljudi, čovek je slomio ruku! Je l’ može neko da ustane, samo nekoliko stanica, do nekog doma zdravlja?

Neka ženica sa preplašenim izrazom lica je ustala i odgegala se u zadnji deo autobusa. Postavio sam nesrećnog starca na stolicu i raspitao se kod vozača gde treba da siđemo da bismo brzo stigli do bilo kog doma zdravlja. Starac me je gledao sa mešavinom nemoći i zahvalnosti:

- Hvala ti sinko. Vidi se da si dobar momak i pravi desnorukičar.

Prećutao sam. Jedva. Pomogao sam mu da dođe do šaltera. Morao sam svojom desnom rukom da preturam po njegovom džepu. Nekako sam pronašao zdravstvenu knjižicu i pružio je ženi za šalterom. Ona je prihvatila, desnom rukom, i bacila na gomilu sa svoje desne strane. Nisam mogao da sedim sa starcem i da čekam, jer sam popodne imao neke obaveze, pa sam se pozdravio sa njim i poželeo mu brz oporavak. Izašao sam iz zagušljivog doma zdravlja i krenuo peške kući. Levu ruku sam ponovo vratio u džep, za svaki slučaj.

(nastaviće se)