Osma sednica ili Život je san

Hvala Goranu Markoviću & co. što su svima koji nisu from Banovo Brdo & neighbourhood dali povoda da dođu na Košutnjak! Svi će se složiti da taj kraj terapeutski deluje čak i noću, slabo osvetljen i preplavljen automobilima koji su baš tu nekako posebno inspirisani da prave multiple saobraćajne prekršaje. Malo low budget-slasher-filmovski, ali opuštajuće. 

Ne samo što su publiku iz pozorišta preselili u prirodu, Goran Marković & co. su predstavom ”Osma sednica ili Život je san” uradili još jednu veoma značajnu stvar – obratili javnosti pažnju na bogatstvo koje propada, zvano – Filmski grad. Mada, Goran Marković i nekolicina kojoj je iskreno stalo već godinama insistira da se obnove studiji, tonske laboratorije i dekor, jer, kao i publika, osećaju da sedma umetnost u Srbiji odumire. 

Zamislite koji je to stadijum kada između putokaza na kojima piše ”Art Centar” i ”Kinoteka”, stoji ”Toalet papir i salvete”?! A, svuda okolo se prosto oseća potencijal, neverovatne mogućnosti i prostor, prostor, prostor! Istina, rade tu neke producentske kuće, ali šta mi od toga imamo? Reality show-ove? Pokušaje sitkoma? Šarene emisije? Da li je to zaista maksimum koji može da ponudi sredina iz koje potiču ”Nacionalna klasa”, ”Majstori, majstori”, ”Variola vera”?

Upravo nas komad ”Osma sednica ili Život je san” vraća u momenat kada je toalet papir sreo kinoteku, a Zorana Simjanovića na raskrsnici pretekla Ceca. Bojković, naravno! To je ime autor namenio kafanskoj pevačici. 

I tako je Goran Marković glumačke zvezde osamdesetih pretvorio u aktere istorijskog događaja osamdesetih. Zamislite da su  te famozne 1987. godine odluke stvarno donosili Voja Brajović, Mira Karanović, Bogdan Diklić, Bora Todorović, Dragan Nikolić, Ceca Bojković i Lane Gutović? 

Poznate kolege na političkom zadatku u ”Osmoj sednici”, koja se fantastično i potpuno filmski utapa i susreće sa genijalnim Kalderonovim komadom ”Život je san” (odlično izveden work in progress stvaralački postupak), glume takođe velike zvezde. Svi su pokazali da su zasluženo u ovoj predstavi.

I poslednje, a možda čak i najvažnije, jeste upravo ideja da se ova dva komada sretnu i da se to desi baš u scenografiji filma ”Karavađo”. Sve je toliko realistično i pedantno da preostaje samo da kuckate u stubove i fasade kako biste proverili da je to stvarno samo scenografija. 

Vredelo je doći i ”ući” u jedan film! 

Katarina Milovanović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.