fbpx

Sinistrofobija (2. deo)

- Ne mogu da verujem šta mi se dešava! Ovo je prvi put da sam uradio nešto ovako nesmotreno! Molim vas, imajte razumevanja! Neću nikada više!

- Žao nam je, gospodine, novi propisi su jasni: „skrenite levo i u ćeliji ste, evo!“ Čak se i rimuju. Naša dobra nova vlast sastavila je ove kratke rime da bi ljudi lakše upamtili šta se ne sme. I vi ste, pored tolike pomoći, ipak odlučili da napravite prekršaj.

- Znam, znam, sve sam ih naučio napamet. I pravila i slogane. Znam i ono „koristiti levu kraj desnice, k’o tražiti preko ’leba česnice“ i ono „desnom rukom pišem, brijem se i jedem, dok se levom služi samo degen“.

Čovek je očajnički pokušavao da dokaže svoju lojalnost, ali saobraćajci nisu imali mnogo razumevanja.

- Lepo je što znate. Ali tim gore – zašto onda ne primenjujete svoje znanje? To je još gore nego da ste neobavešteni. Vidim, i volan vam je još uvek na levoj strani?

- Predao sam dokumentaciju u servis odavno, čekam da me pozovu, da mi to konačno prebace. Evo, imam i potvrdu, samo da je nađem...

- Gospodine, jeste li vi to krenuli levom rukom ka džepu?

- Ja... ovaj... pod stresom sam, shvatite me...

- Izađite iz vozila i okrenite se licem ka vratima! Odmah!

Dok su nesrećnom čoveku stavljali lisice, ja sam skrenuo u prvu ulicu desno i pobegao od tog jezivog prizora. Nisam nikako mogao da mu pomognem, a i sam je kriv što je prihvatio tu bolesnu igru.

Produžio sam ka kući, usput se prisećajući kako je to ludilo uopšte počelo. Jedan od pokretača svakako je bio govor vođe desnorukičarske opozicije, Desanka Desnice, koji je u Skupštini, mimo protokola i dnevnog reda, pre nekoliko meseci rekao sledeće:

Građani su predugo držani u mraku. Razmere ove zavere levorukih mnogo su veće nego što možete i da sanjate. Oni su tako dobro organizovani i imaju toliko sredstava da su decenijama prikrivali svoje mračne tajne i igrali svoje igre nama pred nosevima, a sve sa ciljem da iznutra temeljno unište državu i demorališu narod. Vreme je da ustanemo protiv njih i oslobodimo se ropstva! Kako uopšte verovati nekome ko koristi pogrešnu hemisferu mozga? Nekome ko, pored bogom dane desne, koristi levu ruku za rad, jelo, mastur... ovaj, pisanje master radova? Ja vas sada i ovde pitam: da li verujete levorukima? Ako vam je srce na mestu, dakle na desnoj strani, krenite za mnom u KONTRALEVORUCIJU!

Ovaj govor je imao priličan odjek u javnosti. Tradicionalno nezadovoljnom narodu, koji je iz godine u godinu živeo sve teže, nije ni trebala jača varnica da bi eksplodirao. Još iste večeri, u glavnom gradu je demolirano i spaljeno nekoliko lokala i prodavnica ljudi za koje se znalo - ili makar samo sumnjalo - da su levoruki. Usput je pokradeno i brdo robe, ali to je u tom trenutku bilo manje važno. Narod je iskazivao svoju volju. Usledila su - i nastavila se do dan danas - konstantna prebijanja i progoni levorukih koji su odbili da se odreknu leve ruke i prihvate desnorukičarstvo kao novu ideologiju. Ubrzo je opozicija, uz pomoć svojih ljudi u policiji preuzela vlast i uspostavila svoje kancelarije za preobraćanje u svim gradovima. Levoruki su u njima mogli da iskupe svoje grehe pred društvom tako što bi državi poklonili svu svoju imovinu i odrekli se građanskih prava, a ova bi im zauzvrat velikodušno ponudila smeštaj u jednom od kolektivnih prihvatnih centara, ili jednokratnu pomoć pri iseljenju u vidu karte u jednom pravcu ka dalekim kontinentima. Lojalnim desnorukičarski opredeljenim građanima savetovalo se da prijavljuju svoje levoruke prijatelje, poznanike i članove porodica, za opšte dobro. Stimulacija u vidu novčanih nagrada takođe je urodila plodom i već u prvih mesec dana raskrinkano je više od dve hiljade levorukih samo u glavnom gradu. Ipak, bilo je i mnogo onih koji još uvek nisu bili otkriveni.

Srećom i ja sam bio jedan od njih. I ne samo srećom. Uglavnom sam pazio šta radim, ali ponekad, kao u današnjoj epizodi u kafani, prosto nisam mogao da se suzdržim. Još uvek je zdrav razum u meni bio jači od puke želje za životom. Pogotovo za životom u zemlji u kojoj je ovako nešto uopšte moguće. Dok sam ulazio u kuću, prelomio sam u sebi. Shvatio sam da moram nešto da preduzmem i makar pokušam da vratim stvari u normalu, dok i ovo malo preostalih normalnih ljudi, bez obzira na ruku kojom se češće koriste, ne emigrira. Dobro, možda ne baš u normalu, ali makar da ih vratim u pređašnje stanje.

(nastaviće se)

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.