fbpx

Ko jebe kraljicu!

Iz nekog razloga, tradicionalno volimo da se uhvatimo jedne stvari i da se njome kitimo. Tako smo nekada davno bili „košarkaška nacija“, što i nije bilo teško u vreme kada su Divac, Bodiroga (najveći srpski sportista svih vremena), Đorđević, Paspalj, Danilović, Rebrača i ekipa učili ceo svet kako se igra košarka i klali se sa Amerima. Pa smo sumanuto pratili odbojku ko da sutra ne postoji dok su Grbić, Grbić, Gerić, Mešter, Miljković, Mijić i ostala ekipa sipali po do tada neprikosnovenim Italijanima, Holanđanima i Rusima. U to neko vreme su i vaterpolisti krenuli da objašnjavaju svetu da smo neprikosnoveni u sportu koji bi da i dalje postoji SFRJ imao ukupno četiri nacije na svetu koje znaju i interesuju se da ga igraju. Onda smo od jednog čoveka i prilično nezanimljivog i glupog sporta kojim se isti bavi napravili kult. Prosečan Srbin bi do pre deset godina rekao da misli da ga podjebavaš ako bi mu tražio da sedi ispred televizora pet sati i gleda dvojicu psihopata koje sa protkanim aluminijumskim ramovima mlate neku lopticu preko mreže. Ko bi reko čuda da se dese? Evo, Halid Bešlić i ja bismo rekli.

Bitno je da mi za proteklih dvadeset godina sipamo sav novac u sportu u ovoj zemlji u fudbal. Istina, fudbal je sport koji ubedljivo najviše vraća investicije u isti, jer se oko njega vrti najveća količina novca. Evo pogledajte Džajića, Terzića, Karadžića, Svetlanu Cecu Veličković Ražnatović i druge. Istina je i da je fudbal najpopularniji sport na svetu. Istina je da klince od 18 godina prodajete za milion-dva-tri-pet evra, dok oni ne dobiju ni dinar od svog transfera, jer ih ucenjujete. Istina je i da je srpski fudbal, što ligaški, što reprezentativni, nešto najgore što planeta Zemlja u ovom domenu ima da ponudi. Mislim da kada bi postojala četvrta kosovska* liga u fudbalu (*Kosovo je Srbija) poslednji u toj ligi bi bio bolji od našeg šampiona a vrlo moguće i od srpske reprezentacije. Da ne bude zabune, ja sam partizanovac. No, generalno stanje srpskog fudbala ćemo drugom prilikom. Jer šteta bi bila da ljude koji piju i puše veče pred najbitniju utakmicu u životu na svetskom prvenstvu tek tako ovlaš spomenemo i oduzmemo slavu onima o kojima se ovde zapravo radi. Nema veze, sav alkohol i drogu koju unesu u sebe mogu posle da izbace detoksikacijom u đakuziju u Kovilovu. Na račun Sporskog Saveza, naravno. Jer oni to zaslužuju svojim uspesima.

I kakve to veze ima sa atletikom? Pa ima.

Ivana Španović – treća na svetu u skoku u dalj. Takođe, bivša svetska juniorska šampionka u ovoj disciplini 2008. i šampionka Univerzijade 2009. Srebrna na svetskim prvenstvima za mlade 2007. i 2009. i 2011. godine. Srpska nacionalna rekorderka u skoku u dalj (6.82 metara). Sve to, a ima tek 23 godine, što bi ako gledamo Jelenu Išinbajevu, koja pobeđuje u skoku s motkom sa trideset i jednom godinom, značilo da nju pravi uspesi tek očekuju.

Asmir Kolašinac – zlatni sa zatvorenog Evropskog prvenstva u bacanju kugle 2013. godine, bronzani sa Evropskog prvenstva 2012. Nacionalni rekorder, u Moskvi je doduše bio ispod svoje uobičajene forme i završio kao deseti. Skroman dečko, širokog osmeha, koji se osim bacanjem kugle bavi i bacanjem koplja.

Emir Bekrić – za njega ste već čuli, jer su odjednom svi krenuli da stavljaju zbog tiraža i čitanosti njegovu sliku i izjave pošto je u maestralnoj završnici, kakvu sam video samo Donovana Bejlija da izvodi pre 15 godina, osvojio bronzu na 400 metara sa preponama, na Svetskom prvenstvu. Koga zabole što je bio srebrni na evropskom u Helsinkiju prošle godine? Zlatni na Mediteranskim igrama ove godine, zlatni na Evropskom prvenstvu za mlađe od 23. godine ove godine i bronzani na istom takmičenju 2011. godine? Sada je u centru pažnje, jer sada njegovo ime, uspeh i slika kako drži trobojku dok mu na podlaktici ponosno stoji ime zemlje u kojoj je rođen i koju voli, ono što će doneti više klikova na internet portalima i više prodatih primeraka na trafici. E, da – ima 22. godine.

Takođe, Tatjana Jelača je, ako nekog interesuje, ušla u finale bacanja koplja, sa hicem od preko 62 metra što je novi nacionalni rekord. Finale je danas u nedelju od 14 časova. Ali koga je još briga za to? Srebro sa Mediteranskih, bronza sa svetskih juniorskih, zlato sa evropskih juniorskih prvenstava. Takođe 23 godine, sinovi.

I ta atletika u kojoj nema toliko para i koja većini nije interesantna kao fudbal je važan sport, kojim se u ovoj zemlji bave desetine hiljada dece i mladih. Ne znam da li ste upućeni u to u kakvim uslovima treniraju sportisti i kakvo je finansiranje Atletskog Saveza? Evo ja ću vam reći – ni prvo ni drugo nije na dobrom nivou. Toliko nije dobro da se Predragu Filipoviću, našem takmičaru u brzom hodanju 50 kilometara raspala patika na osamnaestom kilometru trke, jer nema novca da sebi kupi nove, već šest godina stare čuva, krpi i koristi za svako takmičenje. Prelepo.

Pa vi sutra pare ulažite opet u to da nam fudbalska reprezentacija ode u Kovilovo na pripreme, čuj mene detoksikaciju od droga i alkohola – pripreme, bar jedno mesec dana, da se bolje spremi za brukanje i razočaravanje čitave jedne nacije. I nemojte da dozvolite da ljudi sede na prozoru dok puše i piju pred utakmicu sa na primer Nemačkom na recimo Svetskom prvenstvu, već im obezbedite neke kraljevske apartmane, da to rade sa stilom i planirajte im dočeke posle. A ovoj deci i ljudima koja donose medalje na evropskim i svetskim prvenstvima (ili Olivera Jeftić srebro na Olimpijadi) dajte da ih dočeka otpravnik poslova u srpskoj ambasadi u Rusiji, napišite nekoliko naslova o njima u novinama i zaboravite ih, jer realno – ko jebe atletiku i ko jebe njih? Nego hajde mi da se spremimo da nas braća Hrvati ponize i na domaćem terenu, pa da opet vičemo „Tole, odlazi!“ dok nam se grlo ne umori. Ali, hej, možda će Siniša opet da pljune nekoga, pa bude zanimljivo!

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.