Književnici: Branislav Nušić
Branislav Nušić je poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.
Rođen je 8. oktobra 1864. u Beogradu, u ulici Kralja Petra prvog, u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše.
Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo pa se porodica preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, a kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1885. godine.
Borio se u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine nakon čega je objavio kontroverznu pesmu „Dva raba“ u „Dnevnom listu“, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku kraljevinu, a posebno kralja Milana.
Zatutnjaše sa četiri zvona
Povrveše kite i mundiri
Povrveše perjanice bojne,
Povrveše bezbrojni šeširi.
Svi majori debeli i suvi
Oficiri cela kita sjajna
Pukovnici, s orlom i bez orla
I još neko, ali to je tajna.
Potmulo su udarala zvona,
Udarala zvona iz budžaka,
A i što bi da se čini dževa
Kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe.
Državnu službu je dobio 1889. godine kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.
Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“.
Kasnije, tačnije 1912. godine vraća se ponovo u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.
Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.
Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.
Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[4]
O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine.
Pored književnih dela, Branislav Nušić je ostavio traga i u životnim poukama:
- U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu.
- Mlada dečija pitanja izgledaju i besmislena i smešna, ona nisu bez izvesne logike, koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja je starijima nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da stvari i pojave logički shvataju.
- Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.