1983. (treći deo)

Naslovna strana nije mi dala mnogo korisnih informacija: održana sednica gradskog komiteta Saveza Komunista Beograda, evakuacija Palestinaca iz Tripolija, južnoafričke trupe 300 km u dubini Angole.

Jedan naslov na petoj strani mi je privukao pažnju: „U SR Nemačkoj za trenutak zaboravili rivalstva: Brantov dan u Bonu“. SR Nemačka, ej! Odmah sam pomislio na berlinski zid i događaje iz 1989. Koji će tek uslediti. Uz dubok uzdah, nastavio sam da listam. Sve uobičajeno za SFRJ iz tog doba: „Kako do energetskog bilansa“, „Devize u vrzinom kolu“, „I pored svega – manje mesa“. To me je podsetilo na, blago rečeno,čudne uspomene kada sam, kao klinac čekao sa nekim silnim svetom ispred radnjice u starom kraju. Pročulo se da im je stigla tih dana deficitarna, dragocena kafa, a ja sam bio u prolazu i samo sam stao u red. Moji su bili oduševljeni kada sam im doneo kesicu od 100 grama kafe C, jednog od najtrošenijih artikala tih godina. Bio je to mali korak za jednog dečaka, ali džinovski podsticaj za njegovo domaćinstvo.

Kultura: u jednom interesantnom članku obrazlagalo se smanjenje budžeta za uvoz filmova za godišnji bioskopski repertoar. Dakle, zakidanje na kulturi je kod nas ipak evergrin. Ovaj članak vratio mi je još jedno sećanje na taj period, trideset godina pre moje prave sadašnjosti koju sam jutros napustio, ne svojom voljom. Tih godina niko od nas smrtnika još uvek nije imao video-rikorder. Pošto su na televiziji postojala samo dva kanala, koje smo od milošte originalnozvali „prvi“ i „drugi“, veći deo filmskog stvaralaštva mogao se propratiti samo u bioskopima. U ovim hramovima mentalne, ali i fizičke kulture dobar deo nas je, pored prvih susreta sa sedmom umetnošću, stekao i prva iskustva iz oblasti erotike i anatomije, što sa platna, što uz pomoć školske drugarice, ali iz drugog odeljenja, idealno i iz suprotne smene. Bilo bi nesmotreno raditi tako nešto sa devojčicom iz svog odeljenja. Ipak je trebalo provesti zajedno još mnoge godine učenja i osnovnog obrazovanja.

Sve u svemu, osim blagog podsećanja na duh vremena, informacije iz novina nisu mi mnogo pomogle. Bile su to za mene sve stare vesti. Nasmejao sam se sopstvenom zaključku, kada sam shvatio koliko paradoksalno deluje u ovakvoj situaciji. Bacio sam novine u zelenu žičanu korpu za otpatke i krenuo kući. Ukraš... ovaj, kupiću je i sutra. Samo da dođem do nekih para. Treba biti u toku sa starim vestima, jer nikad se ne zna šta iz njih možemo saznati.

U prolazu sam zastao samo još jednom, ispred telefonske govornice. Od kada njih nisam video. Limena kućica ofarbana ko zna kada, valjda u žutu boju – nije se moglo sa sigurnošću reći, jer je većina boje bila oljuštena i rđa je već dominirala – stajala je ponosno pored trafike. Odškrinuo sam vrata i zapahnuo me je dah vremena. Slušalice nije bilo. Iščupali su je vandali. Toga u moje vreme nije bilo. Ne, čekaj, ovo zvuči potpuno pogrešno. U mojoj SADAŠNJOSTI ovoga nije bilo. Valjda zato što više skoro da nije ni bilo telefonskih govornica.

Kada sam ušao u kuću, po automatizmu sam počeo da tragam za daljinskim upravljačem. Naravno, njega nije nigde bilo. Ali ne kao kad ga tražite po kući posle dvehiljadite, a on se negde sakrio, nego ga uopšte nije bilo, jer šta će daljinski upravljač u Beogradu u 1983. godini? Prišao sam televizoru i posle kraćeg podsećanja, pritisnuo dugme UKLJ./ISKLJ. Stari dobri EI Niš i jednostavne komande na srpskom jeziku. Nakon samo dva minuta, lampe su se zagrejale i imao sam sasvim pristojna dva kanala, da biram između njih. Imao sam zastareo televizor čak i za ovo vreme. Čekao sam Dnevnik, da se još malo informišem o stanju u zemlji i svetu i nadogradim naučeno iz „Politike“.

Dok je trajao crtani film, pokušao sam da se usredsredim na razmišljanje o mogućem uzroku mog pojavljivanja u ovom vremenu. Međutim, Pink Panter mi nije davao mira. Mučio je brkatog čovečuljka na razne načine, sve jedan bučniji od drugog. Jedino što mi je palo na pamet je da sam možda nešto užasno pogrešno uradio u ovoj godini i da sam sada opet tu ne bih li to ispravio. Ali nisam mogao da se setim ničega. Šta toliko loše uopšte može da uradi jedan sedmogodišnjak osamdesetih godina dvadesetog veka? Da ukrade čokoladicu iz lokalne samoposluge? Ili da prepiše rešenje na kontrolnom iz matematike?

Odgledao sam i Dnevnik u kome nisam saznao ništa novo od starog, ali zato me je savladao neki čudan umor, valjda zbog promene vremenske zone. Isključio sam televizor, a zatim i stonu lampu. Poslednje što sam pomislio pre spavanja bilo je: „Sutra moram da dođem do neke love. Ovako više ne ide. Dva dana uzastopno bez para – to je nedopustivo!

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.