Sutra ujutru

Kako izgleda Bgd kada se posle 12 godina ponovo sretnete? Posle samo 12 dana čini se kao da je neko promenio raspored po stanu, a kako li se tek oseća neko ko je od beznađa devedesetih pobegao nerasčišćenih računa? Ne potencirajući uzroke odlaska (dobro je da je tako!), scenarista Milena Marković i reditelj Oleg Novković se bave upravo tim ”sutra ujutru” izgubljene generacije devedesetih. Stavljaju ih tamo gde bi i trebalo da su – u sadašnjici, drugačijoj, ali za njih, nažalost, tako istoj.
Nele (Uliks Fehmiju) se vraća iz Kanade popunjeniji nego što je otišao, ali praćen istim ličnim demonima koje je odavde poneo. Za samo četiri dana on pokušava da ponovo pronađe neke odgovore koji menjaju njegov i živote onih koji ovde ostaju. Roditelji, ortaci i stare ljubavi pomešani sa emigrantskim osećajem krivice, Neleta brzo vraćaju u staru rutinu. Isti su posteri po zidovima, vrte se iste ploče, ljube se iste devojke i svi kao da pokušavaju da zamrznu taj trenutak zajedništva iz prošlosti. Na kraju filma prosto dobijete potrebu da sve likove okupite i viknete: Ljudi, porazgovarajte o svemu i konačno krenite napred! A onda shvatite da nedorečenost jeste realan život, a kretanje kamere i dugi kadrovi doprinose tom osećaju ”realnosti”.
”Sutra ujutru” je tip film čije postojanje ima smisla u kinematografiji svake zemlje. Ali, zemlje koja nudi i sve ostalo, a ne samo šarene laže i pokušaje arty festivalskih filmova. Takođe, poluprazna Velika dvorana ne dokazuje da je ”Sutra ujutru” film bez publike, već samo da Sava Centar ne treba smatrati obaveznim mestom za premijere. Ali, koja je pa alternativa?

Katarina Milovanović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.