Guča

Opančići i farmerice, pica i svadbarski kupus, muzika Štrausa i Surdulički čoček, spoj na prvi pogled nespojivog – jednom rečju 46. Sabor trubača u Guči, koji ove godine traje od 30. avgusta do 3. septembra.
Od polovnih vojnih truba iz bojeva za slobodu krajem 19. i početkom 20. veka, koje su u Dragačevo donošene kao uspomena na ratne dane, nastala je svetska turistička atrakcija.
Na prvom Saboru 1961. godine učestvovala su svega četiri okrestra. Sada je u Guči svako ko, na bilo koji način, ima veze sa trubom. Guča je od sela, postala kosmopolitsko mesto i prava „Republika trube“. Ako volite zvuke ovog instrumenta, folklor i neobaveznu zabavu, „slobodno trubite“. Zaboravite brzu vožnju – na putu za Guču, na planini Jelici, primetne su kamere i saobraćajna policija. Čini se da u Guči nema mesta za pijane vozače.
Prilično hladno vreme za kraj avgusta i kiša ne kvare utiske najvatrenijim pristalicama Guče. Grejalo se uz „Elvisov čoček“, „Rudničko kolo“, „Šarac“, „Vranjski čoček“… Ko u Srbiji ima trubu, u avgustu je u Guči.
Za jednim stolom orkestar svira „Kalašnjikov“, za susednim „Đurđevdan“ i nikom ne smeta kakofonija do koje dolazi u jednom momentu. Nije važno ni kojim jezikom pričate, svi na svoj način razumeju „Zajdi, zajdi“, „Znaš li, dragi, onu šljivu ranku“, „Gora ječi“, „Ej, kad sam sinoć pošla iz dućana“…
Note i tehnika sviranja su drugom planu, važno je biti šarmantan i imati stila.
– Kod nas note zna samo vođa orkestra. Znaš, on ide u muzičku školu, ali muzika je u srcu – kaže nam mlađani Dušan Gospodinović, jedan od članova orkestra „Južne zvezde“ iz Surdulice.
– A, za koju televiziju radite? – pita nas Dušan, u maloj pauzi, između dve numere.
Pomalo je razočaran kad mu kažemo da nismo sa televizije, ali priča nam da najmlađi član „Južnih zvezda“ . Aleksandar Marković ima deset godina.
– Kad je progovorio i malo ojačao, počeo je da svira. Traže nam svakakve pesme. Najviše „Beogradsko ludilo“, „Đurđevdan“. Idemo i u školu, ja najviše volim engleski jezik, a od muzike Bobana Markovića – kaže nam Dušan. U međuvremenu signalizira drugaru iz orkestra da krenu dalje jer „ovaj naručuje, a ništ’ neće da plaća“.
Francuski, engleski, nemački, slovenački, italijanski jezik… na svakom koraku. Procenjuje se da svaki šesti gost dolazi u Guču iz inostranstva. Za strance svira Trubački orkestar Srđana Arizanovića iz Bojnika, koji je tri meseca za film “Pljačka Trećeg Rajha” uvežbavao kompozicije Šumana, Verdija i Debisija. Gostima iz Francuske sviraju klasiku, ali ima dosta i čočeka.
– Sve sviramo na sluh, malo nas zna note. Imali smo čoveka da nas uči note, trebalo nam je tri dana da skinemo “Na lepom plavom Dunavu”. Ali, posle smo snimlili dupli CD – ponosito govori Srđan Arizanović. Podseća nas da je njegov orkestar 2004. godine osvojio Zlatnu trubu na Saboru u Guči. Na pitanje šta je za njega truba, kratko odgovara: „truba je moj život“.
Francuski gosti u jednom momentu, kad je u pitanju dobar štimung, vode glavnu reč. Kafić u Guči zavodi šarmom francuskog bistroa, razuzdanošču meksičke taverne i prisnošću srpske kafane. Francuzi kao da su bili „Srbi u nekom drugom životu“. Da ne znate da dolaze iz inostranstva pomislili biste da su odrasli uz Surdulički čoček.
Deo ekipe iz Francuske za tren zastaje i pristaje na razgovor. Kažu da dolaze iz zapadne Francuske. Od buke truba, ne čuje se naziv mesta.
– Ovo je neverovanto! Ostajemo sva četiri dana. Inače, privatno slušamo etno muziku, volimo romsku muziku, rumunske narodne pesme, a do truba smo došli preko filmova Emira Kusturice – priča nam veseli Francuz, dok deo njegovog društva hiljadarkama „kiti“ muzikante.
Pod šatorima, malo toplije, služi se hladno pivo. Usred Srbije na meniju nema rakije šljivovice. Utisak popravlja roštilj, jagnjetina i prasetina sa ražnja uz dobre salate, proju, domaći sir i kajmak i nezaobilazan svadbarski kupus. Porcija 200 dinara, a bolje i zdravije od Big meka. Kupus se krčka u zemljanim loncima, što duže – to bolje.
– Zove se svadbarski kupus, jer se u našem kraju ovo jelo služi na svadbama, kada se izvodi mlada. Dobar kupus mora da se kuva oko četiri sata – priča nam starina, koji se greje uz kupus. Pristaje da nam oda recept.
– Dobar svadbarski kupus mora da se kuva od kiselog kupusa, ali ne suviše kiselog. Bez kapi vode, ređa se red mesa kojeg hoćeš, može i suvo, pa red kupusa. Doda se crni luk, aleva paprika, začini, pa se što duže krčka – kaže kuvar.
U Guči ima i pica, palačinki, slanih zanimacija, koka-kole. Malo mestašce, sa svega oko 3.000 stanovnika, živne pred kraj leta. Većina meštana Guče bavi se poljoprivredom, dosta je radnika koji kao tehnološki višak čekaju na penziju. Smeštaj se lako nalazi – na svakoj tarabi vide se oglasi „izdajem sobe“. Cena 25 evra, mora da se nešto zaradi i za zimu.
Dosta tezgi sa narodnom nošnjom, ali i majica sa galerijom likova od Garfilda, Merilin Monro, do Mladića, Karadžića i nezaobilaznih Tita i Draže…
„Valjda nećemo više ratovati – priča prodavac šajkača, pasionirani poznavalac srpske istorije. Ratne trube su zamenjene nekim drugačijim trubama, tako neka i ostane – „sviraj trubo, svirala još dugo za veselje i za ništa drugo“. 

Tekst: Danijela Tadić
Foto: Marko Risović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.