fbpx

''Firmirana'' garderoba i stampedo srpskog življa

Zanima me šta to pregori u mozgu prosečnog Srbina, pa da kaže sebi E DANAS ĆU USTATI U 6 SATI I IĆI DA ČEKAM OTVARANJE PRODAVNICE. I moj otac je to radio, pošteno, samo što je on išao da čeka red za pola hleba I mleko, u vreme sankcija. I moj otac se sad stidi. Na naš red. Koliko bi tih Srba ustalo u 6 ujutru da idu na razgovor za posao, ili ne daj bože na posao? Tako sam i mislio.

I zanima me koja je satisfakcija da se guraš i laktaš sa ljudima 5 sati, da bi kupio majicu za 500 dinara, u kojoj ćeš posle sedeti ispred kompa svakako jer dok babi ne bude penzija na espreso nećeš moći. A šteta majku mu, da se iskoristi još par dana ovog lepog vremena. Ako brate hoćeš lepo da se laktaš i njušiš sa nekim, uđi lepo u bilo koji gradski bus u vreme kad se ljudi vraćaju sa posla, i eto ti zabave za celih 72 dinara. A i tamo nikome nije bitno da li imaš novu ili staru majicu, u busevima nema modne diskriminacije.

Mesecima se priča o prodavnici, pušten je buzz kroz medije i svi su do jutros bili u neverovatnoj neizvesnosti. SAD SMO DEO EVROPE. Bravo nam ga, bravo zemljo Srbijo. Da se razumemo, nisu kompanije sranje, mi smo retardirani. Ljudi su provalili da više uopšte nema potrebe da bacaju pare na reklame, nema bolje reklame od pomodarstva i kvazi noblesa. Nikad i neće biti. Stežeš hiljadu dinara u ruci i na par sati se osećaš kao deo nečega uzvišenog. Ne vidiš šumu od drveta. Nikad uski um neće videti širu sliku. Uski um će videti samo ono ispred njega. A ispred njega je ono što mu okruženje servira.

Ministri se smenjuju kao na traci u Maksiju, sve bolji od boljeg. Još malo pa će vazduh početi na nam naplaćuju i PDV na izdisanje, a sve na šta ljudi misle je otvaranje nove radnje. PA DA LI JE MOGUĆE? Mislim, da li je to kolektivni poremećaj okretanja glave na drugu stranu ili ljudi stvarno TOLIKO ne vide. Zanima me, iskreno me zanima. Danas je bitnije ko ti kroji garderobu nego ko ti kroji budućnost.

Te neke stvari me jednostavno fasciniraju i navedu me da se pitam da li je moguće da sam lud, ili možda jedan od retkih normalnih. Obe me stvari plaše, mada me više plaši da sam jedan od retkih normalnih. Strašnije je, jer bi to onda značilo da su svi drugi otišli u aut. Molim vas proglasite me ludim. Zbog vas, ne zbog mene. Ja ću u svojoj ludosti podjednako uživati kao I vi u vašim iluzijama života. Ako ne i više.


Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.