Homoljske planine: Reka nosi zlato

"Ne mogu se pohvaliti da sam baš ćup napunio. Ali tragam i nadam se", kaže Brana Ubakić (71), jedan od poslednjih ispirača zlata u čitavom ovom kraju zvanom Zvižd, između Severnog Kučaja i Homoljskih planina i istočno, prema Braničevu.

Poslednjih pet godina, otkako se iz pečalbarstva u Austriji vratio u rodno Duboko, "ispira“ reku i prikuplja čisto, "samorodno“ zlato.

S njim u Brodicu, pritoku Peka, zagazio i Mile Golubović (60), direktor zadruge u Nevesnici. I on je pre nekoliko godina pošao za Branom, više iz razonode, ne od muke da, kao neki tragači, u Peku sreću nađu.

"Kažu, nema prijatelja među ispiračima, a mi, evo, 30 godina kao braća. Nema ljubomore, ali se ulov ne deli, svako kući nosi svoje... I ne pita".

Ispirača pod Homoljem ostalo tek šaka. Svega pet, šest iz Dubokog. Dođe poneki sa strane, više željan divljine i mira, nego što bi da se preko noći obogati.

U podnožju Homolja, gde Pek ulazi u široku Zvišku kotlinu i odakle dugo i mirno teče kroz Volujsku klisuru, ljude je odvajkada golicala priča da je reka zlatonosna. Ispirači govore da su još stari Rimljani u njenom koritu nalazili sitne čestice zlata zbog kojeg se Kučevo sa okolnim brdima nekad zvalo Starozlatija, ili "grad u zlatnoj dolini“.

Prvi ispirači s lopatama, sitima, koritancima, stigli su ovde, svega desetak kilometara od nekadašnjeg rudnika zlata i mesta Blagojev kamen, početkom šezdesetih. Zlatna groznica trajala je sve do pred kraj prošlog veka, a alata su se prihvatili pre svih penzionisani rudari iz Majdanpeka. Znali su gde da ispiraju zlatonosni pesak. Tada je Narodna banka dobro plaćala "samorodno“ zlato, pišu Novosti.

Za zlatnom žicom išli su mnogi, prateći krivudavi trag reke oivičene bukovom šumom. Veruje se da je zlato bilo nanošeno strujama gorskih reka, Brodičke, Dubočke, Ševičke i Rakovobarske.

Kiša lije, potoci se slivaju sa Homoljskih planina. Brana i Mile nadaju se da će im ova, letnja, doneti plemeniti metal ispran sa nekih još neistraženih zlatonosnih žila.

"Povlačenje reke najveća je tajna. Posebno u proleće kad su velike kiše, pa kad se voda povuče i ostavi zlato. Nije sve u sreći, moraš da znaš gde kopaš. A moraš imati i čime", govori Mile.

A od alata, najvažniji su ispitak i vešeraj. Veština je, govore, ljuljati plastično korito, prosipati, dodavati vodu, pa opet, kao dete u kolevci, ljuljati, i tako od jutra do večeri. Za uporne, od maja do oktobra.

"Zlato se čeka, kao rađanje sunca. A ono je podrugljivač koji zbija s ljudima neslane šale, ono je varalica i šarlatan. Ume da stvara mitove i legende u koje će uvek verovati i vojska lakovernih", kaže Brana, kojem se u posrećilo da pred nama odvoji zlatnu prašinu iz kvarcnog kamena.

Kiše, snegovi, vetar, ljušte kvarc na brdima, tanje ga, neretko i proždiru. Preostalo zlato odlazi u potoke i reke, sleže se kraj većeg kamenja, panjeva, ulazi u džepove a samo ga iskusni tragači prepoznaju. Obično su na krivinama vodotokova, pa valja pratiti tragove prirode, virove, ili duboke brazde skrivene podno šumovitih brda, uz potočić, i u njih zabiti ašov.

"Mora da se kopa. A to je težak, mukotrpan fizički posao pred kojim avanturisti posustaju", govori Mile.

"Poslednje tri godine nema velikih voda", kaže Brana.

I zlato je presušilo. Sve ga je manje, ali i tragača. Za jedan gram treba mnogo vremena i sreće. U početku je nalazio grumen od dva, čak i tri grama. Najveći komad - pet grama. Sad je sreća ako nađe pola grama.

Izvor: Večernje novosti