Ispovest: Kako sam preživeo 25 godina u federalnom zatvoru
Verujem da je normalno da mnogi misle da se posle nekog vremena u zatvoru pojavi monotonija. Međutim, to nije bio slučaj samnom.
Sudija me je osudio na kaznu od 45 godina 1987. godine kada sam imao 23 godine. Dužina kazne izgledala je preozbiljno da bih uopšte mogao da je shvatim. Znao sam da mogu da se kvalifikujem za smanjenje kazne dobrim ponašanjem, ali to bi i dalje značilo da ću u zatvoru morati da provedem 25 godina. To je bio broj koji jednostavno nisam mogao da shvatim.
Pošto sam bio mlađi od moje zatvorske kazne koju je sudija očekivao da odslužim, i pošto nikada ranije nisam bio u zatvoru, nisam mogao da verujem da bi me vlasti osudile na toliko dugu kaznu. To jednostavno nije imalo smisla za mene.
Iako moj zločin nije uključivao nasilje niti oružje, bio sam osuđen za prenošenje kokaina i shvatao sam da će kazna od mene zahtevati da provedem dosta vremena iz rešetaka. Ipak, pomisao da ću narednih 25 godina provesti u zatvoru za mene je bila previše.
Kako bih se zavarao, pomišljao sam da služenje kazne služi nekom višem cilju. Sudija je morao da je izrekne kako bi napravio primer. Nakon što je prošlo nekoliko godina, kada su novinari svoju pažnju usmerili prema drugim stvarima, očekivao sam da će sudija promeniti dužinu trajanja kazne i da ću bez previše pompe napustiti zatvor. Nameravao sam da učinim sve što je ptorebno kako bi takva odluka zaista bila ispravna.
Sa takvim očekivanjima nisam imao luksuz da se brinem o monotoniji. Naprotiv. Morao sam da radim svaki dan pošto sam očekivao da će sudija pratiti svaki moj korak. Cilj je bio da se promenim.
Kada sam započeo služenje kazne, neodgovornost i neobuzdanost su bile glavne karakteristike mog života. Dok sam bio unutra, odlučio sam da zamenim ta dva poroka vrlinama, disciplinom i odgovornošću.
Sa tim na umu, fokusirao sam se na korake koje bih mogao da preduzmem da ta transformacija postane očigledna svima oko mene.
S obzirom da nisam mogao da razmišljam o svim godinama koje ću provesti u zatvoru, fokusirao sam se na prvih 10. Želeo sam da dobijem univerzitetsku diplomu. To je zvučalo prilično lako, ali zatvori sa visokim obezbeđenjem nisu isto što i univerzitet. U nekoliko situacija morao sam da hodam kroz lokve krvi. Morao sam da ostanem fokusiran prilikom zatvaranja u ćelije, masovnog nasilja i zaglušujuće buke mržnje. Monotonija nije postojala.
Dok sam uspeo da proživim prvih 10 godina, imao sam dve diplome. Moja nesmotrenost se takođe istrošila, nakon decenije, shvatio sam da moj sudija nije imao nikakvu nameru da mi smanji kaznu. Ostaću tu još neko vreme.
Dobre vesti su to da sam razvio određene veštine tokom prvih 10 godina koje će me nositi kroz narednih 15 koje je još trebalo da odslužim. Ključ u izbegavanju monotonije bio je jasno definisanje ciljeva i rad na njima. Dok god sam znao ciljeve koje želim da postignem, uvek samo mogao da se krećem napred znajući šta tačno moram da učinim narednog dana.
Prilično disciplinovani režim koji mi je pomogao da preživim prvih 10 godina dao mi je snagu da izdržim i drugi deo moje kazne. Koristio sam tu strategiju ne samo kako bih ostvario svoje akademske ciljeve, već i profesionalne i fitnes ciljeve i kako bih ojačao svoj brak.
To je u potpunosti izbacilo pitanje monotonije iz jednačine i zamenilo ga strašću i entuzijazmom za svako naredno iskustvo koje će mi život doneti.
Izvor: B92
Izvor: B92