Sindrom kućne inferiornosti nove generacije – odraz nekulture ili poziv u pomoć

To ja zovem sindromom kućne inferiornosti, jer u suštini, kod kuće ćaletu ne smeju da pisnu, glume nameštaj u stanu, ali zato izađe napolje, nađe se sa još tri takve persone i onda kreće takmičenje ko može da ispadne veći i nekulturniji moron pred okruženjem. Ali to je i propust roditelja. Ne obraćaju pažnju na decu više, jer pored svih problema, kredita, propalih brakova i malih plata – deca su na poslednjem mestu. Većina roditelja smatra da su druge institucije tu da im vode računa o potomstvu, ali to nije tako. Profesori neće vaspitavati vašu decu, retko koji uopšte ima i želju da ih nečemu vrednom i nauči. Većina njih je prepuštena sama sebi.

I zato se okupljaju u grupama, funkcionišu kao klasičan čopor pasa, samo što su psi za nijansu pametniji, a i poprilično lepši. I fora je da svi izgledaju isto. Iste frizure, trenerke, patike, i isti način nerazmišljanja i iste zablude. Promašeni čovek nikad ne voli da bude sam, voli da bude u društvu još većih promašaja, da bi se on osećao bolje. I galama, što su glasniji i prostiji, to su veće face. A petlje nema ni od korova, osim kad ih ima 20, onda su najjači na svetu.Kreću se bez ikakvog cilja i smisla, srećući pažnju na sebe na najgori mogući način i tako karakterišući celu svoju generaciju i blateći je u očima slučajnih proilaznika.

A besni su. Hteo bi novi air max – ali nema se keša. Sramota je da se puši sarajevska Drina – Davidoff ili Marlboro, e to su pljuge. Sad će babi penzija, uzeću joj neki dinar pa ću sa ekipom do grada, ima haos da napravimo. I taj bes se gomila, prohtevi rastu, roditelji to ne primećuju i onda krive društvo i okruženje jer mora da nosi sredom ili petkom cigare sinu u istragu.

Svako od nas snosi određeni deo krivice zbog degenizacije društva. Neki se distanciraju od toga, neki popuste, ali i više je evidentno da se nešto mora preduzeti. Klinac od 16 godina jednostavno ne zna ništa, mora se usmeriti u nekom pravcu, čisto da počne da razmišlja malo i eventualno pronađe sebe nečemu. U našem društvu je danas sve obrnuto. Nije fora koliko voliš svoje, fora je koliko si u stanju da mrziš tuđe. Dobar si navijač ako Partizan mrziš više nego što voliš Zvezdu. Danas se ljubav meri mržnjom.

Doći će trenutak kad će sve te generacije stasati same od sebe, bez uzora i nekog da im pomogne i malo obrazuje. I onda ćemo da se pitamo šta se to desilo i svaljivaćemo krivicu na sve druge osim na nas same. A mi smo ti koji su krivi. Jer se sklanjamo.