1983. (peti deo)

Još dok sam silazio niz stepenice, počeli su da me spopadaju razni sumnjivi tipovi, tiho mrmljajući svoje mantre: „markice, prodajem, kupujem“, „devize, devize, devize“ i „petarde, petarde“. Većinom su to bili pripadnici naše najveće nacionalne manjine, tek tu i tamo poneki uljez. Prišao sam jednom tipu u crnim pantalonama i beloj majici sa Brus Lijem, jer mi se učinio pouzdanim. Imao je između dvadeset i četrdeset godina, bilo je nemoguće odrediti im tačan broj. Odmerio je mene i moje tri kese.

Prvi sam mu se obratio:
- Je li, je l’ ima ovde neko ko otkupljuje polovne stvari?
- Šta imaš?
- Razno. Imam žensku odeću, kao nova je. Imam i gomilu ploča, stari radio i još neke sitnice.
- Vidiš onog tamo u zelenim pantalonama, narandžastoj košulji i žutim cipelama?
- Teško ga je ne videti, hehe. Baš štrči.
Pogledao me je mrko. Odmah sam se uozbiljio.
- To je Miki. Vidi tamo sa njim, on ti otkupljuje sve.

Miki je bio šarmantni trgovac u najboljim, takođe neodređenim godinama. Imao je jedan zlatan zub u nizu biserno belih i stalno se smejao, valjda zbog bržeg otplaćivanja investicije. Od bizarnih odevnih detalja, primetio sam još bele najlonske čarape, jer su mu nogavice bile nešto kraće nego što je uobičajeno. Sve u svemu, pojava ispred svog vremena. U mom vremenu bi sigurno bio modni bloger.

- Šta imaš, bato?
- Imam raznu žensku odeću. Evo, vidi. Suknje, bluze, ovaj fenomenalni teget kaput... možda bi ga i ti mogao, uklapa ti se uz te boje.
- Dobar je. Daj da vidim ostalo!
Povadio sam odeću i pokazao mu sve. Bio je zadovoljan. Nije bio naročito impresioniran pločama, ali Grundig kasetofon mu se svideo. Bacio je još jedan pogled na celu gomilu i upitao me:
- Koliko ceniš ovo sve?
- Ne znam, ti si sigurno bolji u proceni. Ja sam malo ispao iz štosa što se tiče para.
- Ove ploče mi se ništa ne sviđaju, nemaš nijednog Šabana, ništa od Muharema Serbezovskog... odeća može da prođe, a kravatu i šešir uzimam za sebe. A i kasetofon, ako radi.
- Nema veze, ploče ću odneti ispred SKC-a. Tamo slušaju i ove zabavnjake. Nego, koliko ceniš sve ostalo?
- Brat bratu, pet konja za ovo ti je puna kapa.
Ako je brat Miki procenio da vredi petsto dinara, sigurno je vredelo najmanje hiljadu, ili popularno - soma, a on je planirao sve da rasproda za soma i po do dva. Samo u SFRJ ste u novčaniku mogli da imate tri soma i pet konja.
- Osam konja i prodato.
- Dobar si, dobar si. Evo ti sedam, ali da mi ostaviš i ploče.
- Može. Evo ruke!
- Evo ruke, bato. Dođi opet kad budeš imao nešto, tu sam ja stalno. A ako nisam ja, tu mi je brat. Ili ovaj drugi brat. I još četvorica. I žena. I svastike.
Miki je nabrojao desetinu rođaka, a zatim izbrojao sedam crvenih novčanica koje mi je tutnuo u šaku. Onda je iščezao u masi i otišao, valjda da sortira novu robu i odredi joj tržišnu cenu. Ja sam produžio svojim putem, čvrsto držeći novčanice u ruci, jer to mi je bio sav novac kojim raspolažem, a Zeleni venac nije bio najbezbednije mesto za vaš novac.
Na putu kući, svratio sam do iste one trafike na kojoj sam juče uzeo „Politiku“ bez plaćanja. Želeo sam da vratim ženi deset dinara, izvinim se i kupim današnje izdanje. Međutim, čim sam prišao prozorčiću, ona me je prepoznala i, ne pruživši mi priliku da objasnim, zaurlala: „Lopoooov, ljudi, lopov! Vratio se da mi otkida od usta!“ U takvim okolnostima, najbolje što možete da uradite jeste da, kad vas već nepravedno optužuju za lopovluk, istrgnete današnje novine sa gomile i potrčite koliko vas noge nose. To sam i uradio. Još 10 dinara uštede na dnevnoj štampi i 700 u džepu. Nije loše.

(nastaviće se)

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.