Seks, droga i rokenrol – deo treći
Jedan drug je danas napravio ovu fotografiju. 11 godina je prošlo od kada je preminula Margita. Ako ste rođeni pre 1992. godine i ne znate ko je bila Margita – sram vas bilo. Ako ste rođeni od 1993. godine, a ne znate ko je bila Margita – sram vas bilo, ali vama je još i za oprostiti. Iako je njena sudbina ista kao i sudbina mnogih velikih ličnosti naše umetnosti i kulturne revolucije tog vremena, ni o tome se ne radi u ovom tekstu. Ovo je priča o tome kako je sunovrat muzičke scene jedne države savršeno oslikao sunovrat njene celokupne kulture.
Pisati o tome koliko je dolazak pank, rok i nju-vejv bendova sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka učinio za buđenje generacija koje su odrastale pod čvrstom stegom komunističke opresije zahtevalo bi mnogo više prostora i mnogo bolje poznavanje tematike od onog koje ja posedujem. Znam da je u zemlji gde je vlast striktno gušila svaku vrstu bunta i iskakanja od nametnutih čvrstih moralnih i društvenih pravila, pojava muzike inspirisane duhom slobode, antiglobalizma, pričom o opresiji vlasti nad običnim čovekom i pozivom na bunt protiv nametnutih lažnih vrednosti i pravila, bila značajnija od bilo koje druge revolucije na bilo kom polju.
Inspirisani sličnim pokretom i muzičkom i socijalnom revolucijom u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama osnivali su se u bivšoj SFRJ bendovi poput Zabranjenog Pušenja, Riblje Čorbe, Šarla Akrobate (čiji će kor članova nakon raspada osnovati Katarinu II koja će postati EKV), Azre, Pekinške patke, Psihomodo popa, Vatrenog poljupca, Generacije 5, Kerbera, Haustora, Prljavog kazališta, Električnog orgazma, Lajbaha i mnogih drugih. To su bili naši Ramounsi, Seks Pistolsi, Kleš, Eksploited... To je bila naša kulturna revolucija, poziv na buđenje mladim generacijama i poruka da ne moraju živeti životima koje im nameću vlast, država i opresivni režimi bilo koje vrste. To je bila poruka da mogu govoriti slobodno o svojim životima, problemima, sreći ili nesreći. Poziv da misle svojom glavom. Ta muzika je spajala ljude i brisala razlike i granice između Srbije, Hrvatske, BiH, Makedonije i Slovenije. Njeni motivi su bili pre svega sloboda u svakom smislu, ljubav prema životu i ljudima oko nas ali se bavila i ozbiljnim socijalnim i društvenim problemima mladih i svih drugih ljudi tog vremena, poput droge i nemaštine.
A onda je došao rat. Rat je doveo do raspada velike države. Raspad velike države, kriza i beda u kojoj se narod našao su doveli do propadanja svega što je vredelo. Moralne i sve druge vrednosti su otišle dođavola i kultura, intelektualna i socijalna revolucija su prestale da budu bitne. Osakaćenom narodu je trebalo prodati hleba i igara kako bi odvratio svoj mozak sa gluposti i briga u koje ga je imbecilna, ratnohuškačka politika tog vremena dovela.
I sedmog dana, Bog stvori turbo-folk.
Razgolićene pevačice, pokoja supruga ratnog zločinca, pratilje kriminalaca i ratnih profitera tog vremena postale su sve što se moglo videti i čuti na gotovo svakom radio ili televizijskom kanalu. Ne zaboravimo i muški doprinos koji je sa 200 na sat u krivinu poslao ostatke naše kulture na Mars sa ženom zelenom u plavom slonu. U vreme kada se cela država na svakom nivou raspadala, nije više bilo mesta za ozbiljna razmišljanja o važnim temama. Koga još briga za kulturu? Dok deca ginu, neka druga deca pod šatorom se pitaju „šta je to u njegovim venama, što ga tera drugim ženama?“ Nekoliko godina kasnije „ko ovu dramu režira?“ Bez duše, bez ikakvog umetničkog kredibiliteta, bez ikakve poruke ili poente, sa svrhom jedino da zaslepi svojom banalnom jednostavnošću, kičem i agresivnom vulgarnošću, turbo folk je cvetao. Pojava Grand Produkcije, Gold Produkcije, Pink televizije i ostalih katalizatora propadanja svega što je u kulturi ovog naroda ikada vredelo stavila je samo tačku na neko davno vreme kada je SFRJ bila peta država u Evropi koja je imala rok operu. Na vreme kada je cela Jugoslavija „igrala rokenrol“.
Kada bi danas neko pustio bilo koju muzičku emisiju Pink televizije na jednom i sednicu Skupštine Srbije na drugom kanalu, razlika bi bila ta što su glasovi u Grand Paradi blago iritantniji, ali gluposti izgovorene u Skupštini daleko veće a njuške ružnije. I to je, što se kolokvijalnih razlika tiče, otprilike to.
Budžet za kulturu nam je 0.6%. Koga je briga za kulturu kada je gladan i kada ima većih problema – je l’ tako?
Postoji jedan sjajan citat na ovu temu koji se pripisuje Vinstonu Čerčilu. Naime, tadašnji ministar finansija Velike Britanije mu je predložio da smanje budžet za kulturu kako bi mogli da povećaju finansiranje ratnih napora protiv Nemačke uoči Drugog Svetskog rata.
Čerčil je odmahnuo glavom i odgovorio: „Ako ne budemo imali kulturu, za šta se onda borimo?“
Šta je sa tvojom kulturom, Srbijo?
Hvala Milanu Kamponeskom na ovim fotografijama koje su poslužile kao inspiracija