Kako da izmerite laž ?

Kako biste reagovali kada bi vas neko upitao da li biste ubili svog komšiju i sahranili ga ispod ruža u vašem dvorištu? Da li bi to bio dovoljan razlog da počnete da se znojite i da vam glas zadrhti? Sudeći prema brojnim krimi-serijama, vaše telo bi verovatno uradilo nešto što bi svaki iskusan detektiv protumačio kao znak da lažete – bez obzira na vaš odgovor. Čak i ako bi detektiv propustio neki od ovih znakova koji odaju, možete biti sigurni da će ih običan detektor laži ili poligraf zabeležiti. To je, u svakom slučaju, zamisao, piše Dojče vele.

Detektor laži meri telesne reakcije, kao što su znojenje, puls i krvni pritisak. Sam po sebi, on ne može da kaže da li lažete ili govorite istinu, već samo kako reagujete na različita pitanja koja su vam postavljena. Pitaće vas kontrolna pitanja, odnosno ona na koje vaš ispitivač zna prave odgovore, pomešana sa ključnim pitanjima o zločinu za koji ste osumnjičeni. Pitanja su organizovana da vas podstaknu da lažete.

Veoma problematično

U Sjedinjenim državama, poligrafi se uglavnom koriste u kombinaciji sa tehnikom kontrolnih pitanja. Neke državne agencije ih koriste čak i da ocene nove kandidate za posao. Međutim, taj metod veoma je problematičan i mnogi naučnici tvrde da je nepouzdan.

„Uobičajeni detektor laži meri koliko je osoba uzbuđena“, kaže Džon Dilan Hejns, direktor berlinskog Centra za napredna neurološka istraživanja. „Oni imaju visoku stopu pogodaka. Ali, možete isto tako da naučite kako da nadmudrite poligraf.“

Strah, bes i iznenađenje mogu da utiču na način na koji osoba reaguje. „Neko ko je nedužan može da reaguje isto tako snažno na pitanje o ubistvu kao i onaj koji je kriv“, kaže Hans Georg Ril, ovlašćeni stručnjak za forenzičku psihologiju iz Majnca.

Ovo je jedan od razloga zbog koji je ovaj metod zabranjen u Nemačkoj.

Sve je u pitanjima

Ispitivači mogu da kombinuju korišćenje poligrafa sa drugom strategijom, takozvanim testom znanja o krivici. U testovima znanja o krivici, ispitivač suočava osumnjičenog sa pitanjem i nekoliko mogućih odgovora. Na primer, pitanje može da glasi: „Kako je gospodin Smit ubijen? Da li je bio upucan, udavljen, izboden ili otrovan?“

Ispitivači su obučeni da veruju da ako osumnjičeni pokazuje snažne reakcije na tačne odgovore, on onda sigurno zna više o zločinu nego što tvrdi. To može čak da bude protumačeno kao znak da ste umešani u zločin. „Policija u Japanu veoma često i uspešno koristi poligrafe i testove znanja o krivici“, kaže Ril. Međutim, ova tehnologija ne može da prepozna laži – može samo da pretpostavi da znate više nego što želite da priznate.

Snimanje mozga

Snimanjem mozga, istraživači kažu da mogu da uoče laži tamo gde one počinju. Oni će tražiti delove mozga koji su aktivni dok osoba laže, a koji su mirni dok osoba govori istinu. Tehnika funkcionalne magnetne rezonance (FMG) može da otkrije koji regioni mozga troše najviše kiseonika u bilo koje doba i koji su samim tim najaktivniji.

Ali, nije sve tako jednostavno, kaže Matias Gamer, neurolog na Univerzitetskom centru za mediciju u Hamburgu-Ependorfu. „Nema regiona ljudskog mozga koji je posebno povezan sa laganjem,“ kaže Gamer.

To nije sprečilo neke kompanije, kao što je „Bez laži MRI“ (No Lie MRI), da nude snimanja mozga za komercijalne upotrebe. „Ta tehnologija je prva i jedina direktna mera provere istinitosti i prepoznavanja laži u ljudskoj istoriji,“ piše na Internet stranici ove kompanije.

Hejns sumnja da ova usluga može da ispuni obećanja. „Trenutna snimanja mozga ne odgovaraju prepoznavanju laži,“ kaže Hejns. „Zbog toga, ne bih verovao nekim kompanijama koje nude ovakve usluge.“

Izdaje vas glas

Mogu da se nađu i programi za koje se tvrdi da mogu da uoče laži analiziranjem glasa. Ovaj program analizira visinu, učestalost, jačinu i sitna podrhtavanja, donoseći zaključke o tome koliko je govornik nervozan. Čak i u ovom slučaju, naučnici ostaju nepoverljivi. „Sproveli smo naučnu studiju o ovim programima,“ kaže Gamer. „I nisu radili.“

Anders Erikson na Univerziteta u Gotenburgu i Francisko Laserda sa Stokholmskog univerziteta su odmakli još jedan korak napred 2007. godine, napisavši da „ove mašine rade na nivou pretpostavke. Pošto naučna potpora za ove principe ne postoji, opravdano je shvatiti upotrebu ovih mašina kao šarlatanstvo.“

„Razlikovanje između istine i laži je teško,“ kaže Gamer, insistirajući na tome da nema jednostavne tehnologije koja može da ostvari ovako težak zadatak. Međutim, Hans Georg Ril tvrdi da to može da uradi bez tehnologije. Njegov posao je da ocenjuje izjave svedoka na sudu. On to radi tako što analizira sadržaj o kojem svedok govori.

Ril kaže da postoje uobičajeni jezički obrasci, kao i u samoj priči, koji mogu da pokazuju da li osoba laže ili ne. „Svedok će otkriti više detalja o događaju koji im se desio, nego o onom koji je izmislio,“ kaže on. Svedok može čak i da oseća krivicu ili da pokuša da potceni ozbiljnost samog zločina.

Ril kaže da njegov rad „nema nikakve veze sa intuicijom.“ Van sudova, u svakodnevnom životu, verovatno je najbolje da se oslonite na svoju intuiciju. Vaša intuicija može da bude pouzdana kao i sva dostupna tehnologija, a svakako je i mnogo jeftinija.

Izvor: IVAN ĐERKOVIĆ, BRIDŽIT OSTERAT / NEVENA CUKUĆAN / B92