I ranije su pevačice pisale za novine: "Lepa Brena piše za Dugu" (1987)
Kad su mi ponudili da napišem nešto za DUGU, postala sam svesna jedne neverovatne stvari o kojoj ranije nisam razmišljala. Za pedeset godina, na primer, možda će sve moje ploče biti polomljene, kasete iskidane, a ostaće u nekom požutelom kompletu DUGE iz 1987. godine potpis Fahrete Jahić.
To je zaista velika odgovornost, tim pre što su me zamolili da malo ogovaram svoju najboIju drugaricu Lepu Brenu. Ogovaranje i novinarstvo? I ja sam nekad mislila da te dve stvari ne idu zajedno.
Pre dve godine Brena je punila sve novine i sigurna sam da se nikad nije toliko manipulisalo jednom ličnošću kao sa njom. Trpali su je svuda. Slikali na traktorima, pored mašina, na vašarima, presecala je neke vrpce, reklamirala vino, razgovarala sa lokalnim i regionalnim političarima.
Uveče, pred spavanje, razgovaramo. Vidim da je uplašena i da nema snage da prekine. Imala je osećaj da će se neko jako naljutiti ako nešto odbije. Zato je manipulacija i bila toliko uspešna, jer je Brena na nju pristajala. Žene drugačije razmišljaju: ako prekine, neko će već lagano rešiti taj slučaj na oprobani balkanski način.
Onda smo se dogovorile da se iz svega polako izvuče. E, ovde to ne može tek tako! Kad su se izvrtele priče o Kopaonicima, Rumunijama, Amerikama, Australijama, krenulo je ono što se dotad nije pojavljivalo o njoj. Privatni život.
Došle smo do neverovatnog zaključka. Posle takozvanih autorskih tekstova u kojima novinar na svoj način objašnjava fenomen moje najbolje drugarice, pojavilo se more izjava koje niikad nije dala i koje je bilo besmisleno demantovati.
Nas dve smo neverovatan par. Imamo malo zajedničkih osobina, a odlično se slažemo. Volim da skrešem ljudima sve u lice, a ona uvek cinculira. Kad treba da se posvađa s nekim, ostavi telefon svog menadžera Rake. I on sredi stvari.
Ne ume da se veže i druži sa ljudima iz posla. Uvek razmišlja o tome šta će biti sutra, šta će pročitati u nekom intervjuu svog kolege. A takav je svet na estradi. Sede zajedno i čitaju jedan drugome šta su rekli za novine.
TRAŽE ME ISPOD STEPENICA
Brena je recimo ubeđena da je korak ispred ostalih, kad je reč o shvatanju posla. Zato je strahovito pogodi kad nipodaštavaju njen rad. Pogleda potpis ispod teksta i odmah kaže kad je novinaru odbila intervju, kad mu je odbila scenario za program ili reči za pesmu. Bila sam prisutna kad joj uvaženi urednici, oni isti koji pljuju narodnjačke koncerte, nude scenarija, a kad budu odbijeni, žestoko iskale bes kroz tekst.
Nikad nisam imala hrabrosti da svoju najbolju drugaricu gledam na sceni, uživo. Uvek mislim da će se saplesti, kao jednom na Kosovu.
Bina je bila visoka metar i po i Brena se pojavljuje iz pozadine. Kad je zakoračila na najviši stepenik, pala je na leđa. „Slatki greh" svira foršpil, u sali tišina, a ona ne izlazi. Onda prekidaju muziku i traže je ispod stepenica. Ona nema pojma gde je, sve joj se vrti u glavi, ali traži mikrofon.
Posle 45 minuta, kad je završila svoj blok, primetila je da je ljudi čudno gledaju. Spusti pogled i vidi da ispod kolena ima još jedno koleno, oguljenu čvorugu iz koje curi krv niz čarapu. Ona tvrdi da uopšte nije osetila bol.
I pre neko veče je došla iz Doma sindikata sa razvaljenim prstom. Opet tvrdi da na bini ništa nije osećala. Sedi na krevetu i svađa se sa palcem. Pita ga kad će da prestane.