Legenda Orijane Falači

Da je život neizbežna storija u kojoj se iznova prepliću život i smrt, još jednom je potvrdila smrt velike novinarke blistavog uma

Sigurno je da će Orijana nastaviti da živi u sećanjima samosvesnih ljudi koji cene istinu slaveći je kao jednu od najvećih vrednosti, ali i prednosti onih koji su dovoljno hrabri da istinu otkriju ili je čak do brutalnosti ogole, kao što je to činila Orijana.

Ovo je priča o ženi koja je Henriju Kisindžeru u samom jeku tutnjave rata u Vijetnamu, bukvalno iz podsvesti iščupala misao koju je do tada uspešno prikrivao iza svog političko- demagoškog talenta. Tako je ovaj vešti manipulator izjavio da je rat u Vijetnamu – besmislen.

Za ovu hrabru Firentinku, bio je to tek početak odvažnog putešestvija kroz svet političkog. Jednom je izjavila kako su se njenom radu podsmevali ili ga potcenjivali. Verovatno se delić odgovora na ovaj momenat može pronaći u ljudskoj zavisti, gluposti ili neznanju. Ona je žena zbog koje se i sam papa, a kako je prenela Sveta stolica, na vest o njenoj smrti, povukao u Vatikansku kapelu, kako bi se pomolio Bogu za njenu dušu.

Revolucionaran duh protezao se kolenima unazad u porodici Falači. Zajedno sa ocem u Drugom Svetskom ratu, bila je članica Pokreta otpora, a sa nepunih sedamnaest godina istrgavši list iz svoje školske sveske, napisala je prvi članak, i pogrešivši sprat, sudbina se pobrinula da on stigne na pravo mesto, u list „La Mattina Dell Italia Centrale”. Tako je Orijana ušla na prava vrata. Vrata žurnalizma koja su vapila za novom ikonom – hrabrim revolucionarom koji se ne plaši da pita i ne preza ni od čega. Izveštavala je sa ratom zahvaćenih područja kao što su: Južna Amerika, Azija, Bliski istok… Godine 1968. za vreme demonstracija u Meksiku, teško je ranjena. Proglasili su je mrtvom, a tek u mrtvačnici, jedan sveštenik je primetio da – diše.

Jednom je napisala: ”Žurnalizam je divno i strašno preimućstvo. Kada se nađem u žiži nekog zbivanja ili važnog susreta plašim se da neću imati dovoljno vida i sluha i dovoljno razuma, da gledam, slušam i shvatim. Ne preterujem kada kažem da u svakom profesionalnom iskustvu ostavljam komadiće duše. Ne moraš biti Herodot, ali pridonećeš kamenčić u stvaranju mozaika, pružiti korisnu informaciju, koja će naterati ljude na razmišljanje.”

Veliki spisateljski dar i strast prema avanturi, doveli su je do najvećih moćnika svetske političke pozornice, koji su kreirali život na planeti, kao što su: Henri Kisindžer, general Džap, Jaser Arafat, Indira Gandi, Haile Selasije…

Orijana je tako uspela u još jednom velikom zadatku, raskrinkala je dugo čuvane tajne sa vrha i učinila ih dostupnim narodu, koji ima pravo da zna. Prodala je više od dvadeset miliona knjiga širom sveta, što ju je učinilo jednim od najčitanijih pisaca svih vremena. U svojim knjigama ovekovečila je najkontroverznije,nepromišljeno izrečene, izjave i najbolnije istine svojih sagovornika, isprovociranih pitanjem. Tako je i sam papa Benedikt 16 izjavio da ne veruje u Boga.

„Svima onima koji ne vole moć”, početak je posvete kojom je Orijana ispisala prve stranice svedočanstva o 26 političkih ličnosti savremene istorije, verovatno ni ne sluteći, da upravo ona kreira jednu novu istoriju, istoriju novinarstva.

Njen snažan stav, oštrina uma i neverovatno dostojanstvo, učinili su da i najveće politički vođe, koji su svojim podanicima odsecali glave zbog jedne pogrešne reči ostanu razoružani. Kada ju je kralj Mohamed Reza Pahlavi upitao da li je zaista na “crnoj listi”, ona je odgovorila: ” Može biti Vaše Veličanstvo. Ja sam kod svih na 'crnoj listi'.” Kralj joj je na to odgovorio: ”Šteta, ali nije važno, iako ste i kod mojih vlasti na 'crnoj listi', ja ću vas staviti na belu listu moga srca.”

Poslednjih deset godina života Orijana je provela povučeno u Njujorku, na Menhetnu. Poslednje deliće snage iskoristila je da upozori Evropu na katastrofu koja joj se približava, zvanu Evropa – „nova islamska provincija”. Izdala je i dve knjige na tu temu, „Bes i ponos” i “Snaga razuma”. Provodeći sate nad pisaćom mašinom, često zaboravljajući da jede, uvek sa cigaretom u ruci, u šali je stalno govorila da će se, ako tako nastavi, razboleti, poružneti i umreti.

Jedina intimna stranica njenog ljubavnog života može se samo naslutiti u knjizi ”Jedan čovek”, posvećenoj njenoj najvećoj ljubavi, Alekosu Panagulisu. U knjizi „Ispovest jedne novinarke”, napisala je: „Najlepši spomenik ljudskog dostojanstva ostaje za mene onaj koji sam videla, sa Alekosom Panagulisom, na jednom peloponeskom brežuljku, onog dana kada me je odveo k nekolicini buntovnika, u leto 1973. godine. To nije bio ni kip, ni zastava, nego samo tri slova , OXI, koja na grčkom znače NE. Ljudi žedni slobode su ih napisali između stabala za vreme nacističke okupacije i trideset godina to ne izbrisaše ni kiša ni sunce. Pukovnici su ga pokušali prebrisati krečom, ali kiša i sunce rastapali su kreč. Iz dana u dan tri slova pomaljala su se na površinu, uporna, očajnička, neizbrisiva”.

Godine 1996. dijagnostikovan joj je rak dojke. Umrla je 15. septembra ove godine je u 77. godini. Sahranjena je u svom rodnom gradu, uz najviše državne počasti.

Jovana Banović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.