Sve više patimo od anhedonije - nemogućnosti da uživamo

Nesporno je da smo nekada, kada je radno vreme bilo kraće, imali više vremena za ugađanje sebi i drugima. Znači li to da smo danas uskraćeni za dragocene trenutke uživanja? Na ovo pitanje svako od nas bi različito odgovorio, u zavisnosti od toga šta podrazumeva pod uživanjem. Jer, možemo da uživamo baš u svemu. U pogledu s nekog vrha. Prvim koracima svog deteta. U jutarnjoj kafi. Mirisu dunja. U nečijem glasu. Bojama opalog lišća... Ali, problem nastaje kada se dođe na teren uživanja koje ne treba uhvatiti u prolazu, već ga ispitivati i osvajati natenane. Imate li vremena da uveče, posle napornog radnog dana, pogledate dobar film od početka do kraja ili, presecajući ga kućnim obavezama, na kraju imate osećaj da ste videli samo trejler?

Da li se ova životna disciplina svela na instant-uživanje? "Svet kakav je danas i moderno društvo u velikoj meri počivaju na instant vrednostima, pa je i uživanje često svedeno na instant uživanje. Ipak, živimo u vremenu koje slavi čak i takvo uživanje", ovako priču o uživanju za "Život plus" započinje Jelena Orlandić, psiholog i psihoterapeut O.L.I. metode.

Da li stepen uživanja uopšte zavisi od slobodnog vremena ili zavisi isključivo od nas, naših pogleda na svet, iskustava?

- Stepen uživanja, pre svega, zavisi od nas samih, od toga kako smo vaspitani, u šta verujemo, šta smatramo dobrim i vrednim, kao i od toga u čemu pronalazimo uživanje. Pitanje slobodnog vremena više je pitanje koliko ćemo sebi dozvoliti da uživamo. Neki ljudi imaju veoma malo slobodnog vremena, a mnogo posla, porodicu, obaveze, a ipak neizmerno uživaju u životu. Iako imaju mnogo posla, zbog toga što ga vole uživaju radeći ga. Posle toga uživaju u vremenu provedenom sa porodicom, čak i kada ono podrazumeva i neke ne tako prijatne zadatke, kao što su čišćenje kuće ili odlazak u prodavnicu. Tu su i ljudi koji imaju sve vreme ovog sveta ali su nezadovoljni, posao otaljavaju i ništa ih ne ispunjava. To su one osobe koje će dok leže na plaži ispod suncobrana gunđati kako je vrućina, kako je more preslano, a pesak suviše sitan.

Šta se podrazumeva pod uživanjem?

- Život bez uživanja je puko preživljavanje, odrađivanje života. Kada doživljavamo da ono što radimo ima smisla, svrhu i vrednost, da time nešto menjamo, ma kakav zadatak bio, u tome će biti i deo uživanja. Kreiranje smisla je ključ sreće. Smisao nije samo duhovna, već i biološka potreba. Dok nešto smisleno povezujemo, u mozgu se stvara dopamin koji je u nervnom sistemu povezan sa centrima za nagrađivanje. A kada smo srećni i kad uživamo u životu, na to možemo da inspirišemo i druge.

Nemogućnost da se uživa u životu ima i stručan naziv - anhedonija. Gde ili u čemu leži njen uzrok?

- Anhedonija je nemogućnost uživanja u životu - jelu, druženju, putovanju, seksu, plesu, radu ili igri sa decom. Mnogo puteva vodi u anhedoniju, a neki od njih su: davanje sebe pogrešnim ljudima, dugotrajno zanemarivanje svojih potreba i želja, pad životnih vrednosti i ideala, zabrana na užitak, spontanost ili zabavu... Čovek uglavnom uživa u davanju i prepuštanju. Međutim, tokom emocionalnog sazrevanja mnogi od nas daju se pogrešnim ljudima, onima koji ne uzvraćaju dovoljno. Nakon nekog vremena naš kapacitet za davanje se potroši, dolazi do gubitka poverenja u ljude pa nismo u stanju da damo ni onima koji iskreno žele da nam uzvrate. To često ide paralelno sa zanemarivanjem svojih želja i potreba. Ako su nam uvek na prvom mestu drugi, ako stalno želimo da udovoljavamo, pomažemo, savetujemo ili budemo na raspolaganju drugima, a da se ne zapitamo "šta ja želim?" i "kako se ja osećam?", takođe ćemo se potrošiti. Ne zato što u svakom od nas postoji ograničena količina energije, entuzijazma i emocija, već zato što sami sebi šaljemo poruku da su drugi ljudi uvek bitniji od nas. Takvim "dobrim", samarićanskim, požrtvovanim ponašanjem, sebi šaljemo poruku da smo nebitni. Anhedonija je, u svojoj suštini, ne-bitnost, odsustvo biti. Spoljašnji svet je tu, ali ne dopire do nas. I unutrašnji je tu, ali ne dopiremo do samih sebe. Povučeni, udaljeni od svega, prividno na sigurnom, prestajemo da živimo i počinjemo da preživljavamo. Kada nam je sve (uključujući i same sebe) nebitno, život postaje prazna kolotečina bez sadržaja, bez uživanja. Do generalnog osećaja nebitnosti može doći i zbog razočaranja u životne ideale - partnerske ljubavi, ideal porodice, ideal pravednog sveta... Kada ne uspevamo da ga ostvarimo, a ideali su uvek neostvarivi, postajemo razočarani i dezorijentisani, jer više nema ničeg vrednog ka čemu bismo želeli da idemo. Jedino što nam preostaje je da sakupimo snagu za izgradnju novog sistema vrednosti koji funkcioniše u realnosti.

Za šta su uskraćeni oni koji su podlegli anhedoniji?

- Anhedonija je stanje osećajne i emocionalne povučenosti, obamrlosti i indiferentnosti. Čovek gleda, ali ne vidi. Sluša, ali ne čuje. Dodiri i mirisi ostaju na površini, ukus je stalno isti. Takvo pasivno primanje stimulusa, bez uronjenosti u život, ostavlja čoveka praznim i beživotnim. Osećaj se opisuje metaforom, kao da ste u plastičnoj kesi ili pod vodom. Sve do vas stiže za nijansu utišano, kroz neku suštinski neprobojnu barijeru. I sve što do vas stiže niste u stanju da iskusite i doživite, barem ne iskreno, jer uvek postoji nešto između vas i nečega što vam dolazi u susret. Vremenom, takvo osećanje jača i lagano dovodi do toga da gubite interesovanje i volju za bilo čim. To stanje utiče i na pamćenje. Kako bi besciljnost potkrepio valjanim dokazima, um izvlači na površinu samo ona najgora sećanja – na povrede, razočaranja i neuspehe. U takvom stanju neki posežu za antidepresivima, alkoholom ili opojnim drogama, neki se povlače u osamu, a neki se bacaju u očajničku potragu za užitkom kroz kratkotrajne ljubavne afere. Ovakvim ponašanjem uskraćujemo sebi ne samo mala, svakodnevna zadovoljstva, već i zdravlje ili socijalne kontakte sa bliskim i važnim ljudima.

Šta utiče na to da neko prestane da uživa u zvucima, mirisima i slikama života?

- Najčešće je u pitanju sistem vrednosti koji nosimo u sebi. On određuje da li ćemo i u čemu uživati. Ukoliko smo uživali u određenim vrednostima, a one su narušene, uzdrmane ili su nam se ideali srušili, doživećemo da život nema smisla i polako ćemo se povlačiti iz uživanja. Zatvorićemo se u sebe i sve će polako gubiti smisao, a samim tim i boje, zvuk, mirise, ukus. Slike će tamniti i svet će postati crni film. Kada sve deluje tako crno drugi ljudi nas ne zanimaju, a ne zanimamo ni sami sebe. Rado bismo nekako izbegli svet, ali on je ipak svakog jutra tu, sa svim svojim prohtevima i očekivanjima. Na vidiku nema ničeg vrednog ka čemu bi se isplatilo krenuti, a sve ono što nas je nekada radovalo, nekim nama nerazumljivim procesima izgubilo je sjaj. Problem je u tome što, kada neko dođe do te faze, ne obraća se ljudima za pomoć, ne pita ih da li oni vide isto, već samo nezainteresovano zatvara vrata svoje kuće, emocija...

Kakva je u tome uloga prošlosti?

- Svoju prošlost možemo da uporedimo sa korenjem, a budućnost sa krošnjom drveta. Ako je korenje trulo, krošnja će dati bolestan ili nikakav plod. Ili, ako prošlost vidimo kao niz neuspeha i razočaranja, odakle nam ideja da bi budućnost mogla da bude drugačija? Ljudi koji pate od anhedonije često uopšte ne mogu da se prisete da im se u životu dogodilo išta lepo. Njihov lični mit, priča o životu, skrojena je tako da bolnim događajima i životnim teškoćama pridaje smisao koji im pomaže da nastave dalje. S druge strane, oni koji uživaju u životu lako se prisećaju prijatnih iskustava i imaju sasvim drugačiju, smislenu i povezanu priču o svojoj prošlosti, što predstavlja kvalitetan koren za viziju lepe budućnosti. Nije u pitanju to koliko ste u životu imali pozitivnih, a koliko negativnih iskustava, već kako na njih gledate.
>Kako da neko, u čijem su životu trenuci uživanja na nivou statističke greške, ponovo počne da uživa u malim stvarima?

- Ključne reči su učenje i vežba. Najpre moramo sebe da naučimo da uživamo, a potom i da vežbamo novostečenu veštinu. Krenite od malih stvari. Prepustite se. Naravno, vi birate da li ćete i u čemu uživati. Kada dodirujete, gledate, slušate, mirišete ili jedete, unesite se u svoja čula. Dopustite sinesteziju, ujedinjenje čula. Kada nešto probate ili dodirujete, zatvorite oči i pustite da vam ukus i dodir stvaraju oblike i boje. Kada slušate muziku, zamislite teksturu zvuka. Ako vam to ne ide tako lako, uključite maštu. Idite korak po korak, lagano. Ujedinjavanje čula podiže kvalitet uživanja. Osim sinestetičke povezanosti čula, osetite i svoju povezanost sa svetom. Jedna kineska poslovica kaže: "Ako otkineš struk trave, protrešćeš celi svemir". Ne zaboravite: osećaj izolacije i odvojenosti vodi u anhedoniju, a osećaj povezanosti i bliskosti vodi ka otvorenom, prepuštajućem životnom uživanju. Nemojte da se plašite povezivanja, bilo da je reč o povezivanju sa svetom, drugima, nekim predmetom (kao što su umetnička dela), muzikom, nekom vrstom hrane... Razmislite li zrelo, shvatićete da je nemoguće da ne postoji baš ništa dobro na ovom svetu sa čime biste mogli da se povežete. Utopite se u tonove muzike, ukus omiljene hrane, miris cveta ili parfema, osmeh vašeg deteta...

Može li se preterati u uživanju i šta bi se pod tim smatralo?

- Ukoliko je uživanje pravo i autentično, u njemu se ne može preterati. Pitanje je samo intenziteta i, naravno, naših izbora. U svemu se može uživati, ali se i sve može smatrati naporom. Svakako ćemo više uživati u odmoru nego u odlasku na posao. Međutim, šta ako odmor traje večno? Da li će nam, možda, dosaditi? Da li ćemo prestati da uživamo u njemu i poželeti da uživamo u onim zadovoljstvima koja nam pruža dobro obavljen posao? Ukoliko volimo svoj posao, i uživamo u njemu, i jedno i drugo predstavljaju zadovoljstvo. Pitanje je samo mere, a tu meru određujemo sami. Kada u uživanju preteramo, ono prestaje da bude uživanje. Gladan čovek kada jede uživa u hrani celim telom. Međutim, ako pretera i prejede se, više neće uživati, već će osećati različite tegobe. Sami određujemo kada nam je nekog uživanja dosta.

Izvor: Novosti / Suzana Bijelić

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.