1983. (šesti deo - Tmuša)

Redovno je kupovao kifle i pogačice i za kolege koji su radili prethodne noći i tog jutra. Bilo je hladno, ali od šetnje bi se zagrejao taman toliko koliko je bilo potrebno da dostigne radnu temperaturu. Moderna staklena zgrada i kancelarija na 23. spratu pružali su mu priliku da se na ovaj grad gleda sa visine. Koristio je to, ali samo u onom bukvalnom smislu.

Često je kroz dvogled posmatrao šta se dešava po beogradskim dvorištima i ulicama. To zavirivanje u ljudsku intimu služilo mu je kao inspiracija. Nije bilo lako svakog jutra na gorko-slatki način osvešćivati i zabavljati narod, a pritom biti uvek svež kao prvi jutarnji hleb iz privatnih pekara čiji je miris udisao celim putem od kuće do posla.

Seo je za sto i uvukao papir u mašinu. Jedna ideja vrzmala mu se po glavi već danima, provlačila mu se kroz misli s vremena na vreme, ali nije uspevao da je formuliše na pravi način. „Nema veze, doći će ona sama, kad bude vreme za to.“

Fudbaleri su juče pobedili. Jedva, ali su pobedili. Čak je i velika restrikcija poklekla pred najvažnijom sporednom stvari na svetu. Otkucao je nekoliko rečenica o tome i ponovo ih pročitao. Nisu mu se svidele. Izvukao je papir, zgužvao ga i bacio u korpu.

Već nedeljama unazad, oni odozgo su dobijali izveštaje da „matori svašta priča u svojoj emisiji“. Tamo negde, u nekom kabinetu, u udobnoj fotelji, neki mladi nadobudnik upisivao mu je negativne poene iz dana u dan. Saznao je to od jedne osobe bliske vrhu, osobe koja je želela da ga zaštiti. Nije ga bilo briga koliko ih je već sakupio. Bilo mu je preko glave njih, njihovih društveno-političkih organizacija i sistema vrednosti koji su nametali. Već godinama. Javašluk, bahatost i nemoral iza paravana. Malo po malo, on je pomerao zavesu, da bi ljudi – ili bar oni koji to žele – mogli da vide šta se zaista dešava.

I ovog jutra napisao je nekoliko misli na temu rukovodilaca-badavadžija i nadobudnih mladih činovnika. Tačnije, cela emisija bila je posvećena njima. „Hajde, da ne bude baš sve tako crno, da ipak ubacim i restrikciju i fudbalere.“ Nasmešio se, ali se odmah trgao i vratio u ulogu mrguda: „Šta ako neko naiđe i vidi me?“

Dohvatio je zgužvani papir iz korpe, ispeglao ga na stolu i ponovo pročitao. Samo jedna sitna izmena, nekoliko udaraca po mašini, i već mu se mnogo više sviđalo.

Svestan da bi zbog ovoga lako moglo da se desi da mu zabrane rad, odlučio je da, uz kafu, još jednom razmisli o svemu. Ustao je iz svoje ofucane kancelarijske stolice za koju je bio siguran da je nadživela bar dve generacije novinara, kao što će i njega, i krenuo ka bifeu. Tako važna odluka nije se mogla doneti na brzinu i bez dubokog promišljanja uz šoljicu kafe. Tik ispred vrata bifea koji je bio u polumraku, pravo na njega naleteo je zadihani mladi čovek. Od iznenađenja, papiri su mu ispali iz ruku i razleteli se po hodniku. Mladić se izvinio i počeo da sakuplja papire. Nije mu zamerio, svestan da je sigurno u pitanju nešto hitno, čim trči tako, kao da ga beogradski psi lutalice gone u šest ujutro. Mladić je sakupio papire, uručio mu ih, još jednom se izvinio i rekao: „Moram nešto da vam ispričam. Znam da mi nećete verovati, ali dajte mi makar pet minuta, pa onda odlučite sami šta vam je činiti. Molim vas.“ Iako mu je delovao prilično unezvereno, odlučio je da ga ipak sasluša. Bio je pristalica ideje da mladima treba pružiti šansu.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.