Većanje nad tuđom sudbinom

Postoje velike rasprave i sporenja u vezi sa temama koje ne bi trebalo da pokreću bilo kakve rasprave i sporenja jer bi odgovori na njih većini zdravorazumskih bića trebalo da budu očigledni. Koja je religija najbolja i u pravu? Da li pojedine grupe ljudi zaslužuju ista prava kao i svi ostali, zbog nekog svog ličnog svojstva koje ni na koji način ne ugrožava druge? Da li je smrtna kazna opravdana? (nijedna, naravno, nije)

Međutim, kao čoveka me najviše fascinira to da danas 2013. godine XXI veka na planeti Zemlji i dalje postoje sporenja oko prava na abortus. Žene i dan danas prečesto doživljavaju toliko očigledno, vulgarno, nedopušteno, invazivno i ponižavajuće zadiranje u njihov telesni integritet i slobodu odlučivanja, da je za ljudsku vrstu prosto ponižavajuće sa koliko žara mnoge njene jedinke zagovaraju pravo drugih da odlučuju o tome šta će ko raditi sa svojim telom.

U svetu postoje fantastične medicinske rasprave, pravne, pa čak i moralne rasprave koje (naravno) sebi daju za pravo da pokreću niko drugi do religijskih autoriteta, a sve to na temu – da li jedna žena ima pravo da sama odluči šta će raditi sa sobom i sa svojim telom? Ne ulazeći ni u jednu od njih, jer postoji velika opasnost da kolumna od 600 reči postane rad od 50 strana na temu medicinske, moralne i pravne dopuštenosti zadiranja u tuđi fizički integritet, ja bih samo da svim žučnim protivnicima abortusa postavim pitanje – da li ste vi normalni?

Odakle bilo kome na ovom svetu pravo da jednu tako veliku stvar i odluku koju jedna žena treba da donese, tretira na bilo koji način kao svoju i da sebi daje za pravo da donosi odluku po tom pitanju? Šta kažete – ima pravo barem muškarac koji će biti potencijalni otac? Ne budite neozbiljni. Proizvesti i preneti jedan ili nekoliko spermatozoida do jajne ćelije ne ulazi baš u istu kategoriju sa nošenjem u svom telu embriona koji će se razviti u dete, sa rađanjem deteta, fizičkim, fiziološkim, hormonalnim, psihičkim, socijalnim i drugim promenama koje trudnoća može doneti sa sobom. Ne, čak ni 1% odluke ne pripada muškarcu - svih 100% je njeno.

Čak i ako nekim fantastičnim metodom uspemo namerno na trenutak da zanemarimo sve gore navedene činjenice protiv bilo čijeg mešanja u odluku o prekidu trudnoće, srećemo se sa mnogim drugim problemima. U državi vođenoj od strane nesposobnih oporunista koji se na svaki način trude da obeshrabre svoje građane da ostanu i da žive u njoj, u državi koja ih praktično tera da pobegnu iz nje, pre svega zbog ekonomskog haosa, zbog lopovluka, korupcije, niskog nivoa bezbednosti i velike količine nasilja, roditi dete je neverovatan izazov. I recimo da žena rodi dete, ali je ministar Lazar Krstić šatro sam odlučio da se PDV za sve neesencijalne životne namirnice vraća na 21% (valjda je tolikO), a u te namirnice nekim čudom ne spada bebi oprema. Dete treba nahraniti, kupiti mu pelene, obući ga, negovati i odgajati. Dete je velika sreća i zadovoljstvo ali i „posao“ koji uzima 24 sata dnevno barem 15-18 godina i to posao koji ne donosi novac ali ga zato crpi u fantastičnim količinama. Dete menja sve i to daleko češće za majku nego za oca. To je još samo jedan razlog više zbog kog odluka o rađanju deteta pripada isključivo onoj osobi koja treba da ga rodi a to je (još uvek) jedino i isključivo žena.

I da parafraziram „The Curious Case of Benjamin Button“: Možeš da budeš besan kao besan pas zbog toga kako su se stvari odigrale, možeš da proklinješ sudbinu, ali kada dođe do odluke o tome šta će ko da radi sa svojim telom – ima da ćutiš i prestaneš da kenjaš, jer nemaš šta da se mešaš tu.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.