Nova godina, kupac na vratima
Poenta je, dabome, u samom činu kupovine, potrošnji i narkomanskoj radosti koju one proizvode, dakle u okretanju točka konzumerizma koji nema nameru da se zaustavi u skorije vreme.
Nisam od tog, nažalost većinskog dela društva, ali imam svoje potrebe za čistim vešom, bar jednom nedeljno, a sporadično i instant kafom, par puta na dan. Dobro, bar tri puta na dan. I šta sam drugo mogao, nego da skoknem do Bulevara? Čim sam izašao uzbrdo sa Bulbuldera na Đeram i ugledao narodnu masu na pijaci, bilo mi je jasno koliko je sati. Zato što sam prethodno pogledao mobilni telefon, da vidim koliko je sati. Ali bilo mi je jasno i da je bolje da prvo odem u prodavnicu, tu preko ulice, po deterdžent, pa da u povratku svratim po kafu jer će se dotle valjda gužva na pijaci razići. O, kako sam bio naivno optimističan!
Jedva izvukavši živu glavu i skupo plaćeni deterdžent iz prodavnice u kojoj su žene svih uzrasta kupovale šminku kao da prave zalihe za dvadesetogodišnji boravak u atomskom skloništu (sa najmanje deset noćnih klubova u kojima je noćni život stalno u toku), vratio sam se na pijacu. Tamo sam zatekao još veći red ispred tezge sa čokoladom, kafom i raznom drugom robom iz uvoza, samoinicijativno oslobođenom PDV-a.
Gospodin koji je bio ispred mene u redu trpao je čokolade u torbu kao da se sprema da obori Ginisov rekord. Kada je napunio torbu taman koliko da ne pukne (torba, ne gospodin) i krenuo da plati, osetio sam da je moja građanska i ljudska moralna obaveza da ga podsetim:
- Gospodine, ne zaboravite da je odmah posle Nove godine i Božić!
- Hvala ti, sinko, stvarno, umalo da zaboravim! Daćete mi još šest ovih od po sto i četiri od po trista grama! I jednu kesu. Jaču. Srećna Nova godina, Hristos se rodi!
Pomislih: u kakvom se samo svetu rađa, siroma’!
Dočekah, uzeh, platih, odoh, smutih, popih. I shvatih: kome još treba onaj toliko puta najavljivani smak sveta, pored ovakve pretpraznične potrošačke groznice?
Smak sveta je stanje duha i odraz društva.
Ovog našeg.