Herojsko srce majke Ljiljane: Donirala organe stradalog sina

Zagrlilismo se. Mama, tata i ja, pred vratima sale u kojoj je naš Vlaja još bio na aparatima. Samo su ga ti aparati držali u životu. Moždana smrt koja je nastupila u trenutku teške povrede nije davala ni tračak nade da će on i preživeti. Mama je tada prelomila: "Ako će njegovo srce... jetra... i bubrezi pomoći nekome da živi... potpisujem. Uzmite ih i pomozite ljudima kojima će produžiti život. I moj sin bi, verujem, učinio isto." Meni, koji sam Vlaju voleo više od sebe, mama je odluku saopštila u dve reči: "Potpisala sam". Odgovorio sam: "Mama, to je u redu". I tata je to prihvatio.

Srba, brat Vladislava Mijailovića (23), vraća sećanje na poslednje trenutke života mezimca ove porodice. Na dramu kroz koju prolaze. I podvig majke Ljiljane posle kojih u ovoj kući ništa neće biti isto.

- Da ste, kojim slučajem, pre naše tragedije ovde došli, dočekala bi vas njegova pesma - govori Srba Mijailović. - Zvuci klavijatura. Njegov osmeh. Mladost. Njegovi drugari iz detinjstva, iz škole... cela kuća bila je muzika. A muzika, ceo njegov život.

Beograd, naselje Medaković. Kuća Mijailovića je na samom vrhu iznad padine. Stalo vreme 28. oktobra minule godine. Vladislav je toga dana, u predvečerje, nepažnjom vozača koji nije poštovao pravo prvenstva, oboren sa motora. Nesreća se dogodila na samo pet minuta od kuće Mijailovića. Povreda glave bila je smrtonosna, uprkos kacigi koja ga je štitila.

Vrata na spratu porodične kuće otvorio nam je Srba. U dnevnoj sobi dočekale su nas njegova devojka Milica, Vladislavljeva Aleksandra Denić, s kojom je on imao lepe snove i planove, i njegova drugarica iz detinjstva Sanja Vukoje, autorka pesme "Miris anđela". Sama ju je komponovala i ispevala za prerano ugasli život svog druga.
Mama Ljiljana i tata Ivica nisu tu. Oni nemaju snage za ovakve susrete. Bol za sinom pokušavaju da ublaže u tišini, daleko od kuće.

- A ja mislim... da je važno... da se ne zaboravi podvig naše majke. Njeno herojsko srce. Kroz kakvu je dramu prolazila dok je donosila odluku da se Vlaji isključe aparati, i njegovi organi daruju nepoznatim, sasvim nepoznatim ljudima. Nisam je o tome nikad pitao. I mislim da nikad neću. Znam da je njena rana za Vlajom živa rana. Ona je dosta znala o medicini. Znala je, i bez zaključka lekara, da su povrede takve da on neće preživeti. A verujem da je, prelamajući u za nju najtežem trenutku života, bila sigurna da će na taj način produžiti život sinu. Istog dana, kada su mom bratu uzeti organi, četvoro ljudi je dobilo šansu za život. Ona nikada nije pitala ni ko su oni, ni odakle su. Ako me pitate da li bih želeo da i ja to saznam, zasad ne bih imao hrabrosti za takvo saznanje.

Srba Mijailović nam, dok ovo govori, pokazuje sobu svog brata. U njoj zamukle klavijature. Fotografije prošlog života. Detinjstva, venčanja sestre Branislave. Fotografije njene dece: Anđele (5) i Stefana (3), koje je Vladislav baš voleo. Za klavijaturu seda Vlajina devojka Aleksandra, ali nema snage da započne - melodiju.

Ponovo sećanje. Srba ih vraća. Teško, ali to čini zbog nas.

- Te kobne večeri, kada se dogodila nesreća, Vlaja mi se nije javljao na telefon. Nikada se tako nešto nije događalo. A onda, čim je svanulo, krenuo sam da ga tražim. U muzičkoj školi "Stanković", koju je upisao posle srednje kada ga je muzički talenat zaokupio toliko da mu se potpuno posvetio, nije ga bilo. I, da vam kažem, po šest sati je vežbao kako bi došao do diplome, kako bi i verifikovao taj svoj talenat. Ubrzo, iz policije su nam javili da je povređen i da je u Urgentnom centru. Mislio sam: pao je s motora i ugruvao se... Šta bi drugo moglo da bude, kad je imao motor od samo 39 kubika. Nije ni mogao da razvija opasnu brzinu, a i da je imao jaču mašinu, za tim nije imao potrebe. Motor mu je bio samo prevozno sredstvo... O tome sam kasnije razmišljao, a u trenutku kada sam primio vest da je u Urgentnom, želeo sam da tamo odletim. Na Autokomandi, zvoni telefon. Mama?!

Urezale su mi se samo četiri reči u memoriju: "Našeg Vlaje više nema". Ona je već tamo stigla! Oko mene se sve prolomilo. Sve je postalo grotlo. Želim da nestanem, da me nema. Put do Urgentnog činio mi se miljama dug.

Red reči, pa duge pauze. Opet sećanje, ispresecano nemerljivim bolom.

- U Urgentnom, ispred šok-sobe, mama i tata, na klupi. Povijeni. Bledi. Zagrlili smo se. Doktorka mi kaže: "Uđite... Da se oprostite s bratom..." Ja želim da ga vidim, ne da se oprostim... I ušao sam. On je disao. Pluća su se pomerala. Stvarno... Stvarno je disao. Brate Vlajo, brate moj...

Ne znam šta sam sve govorio. Zapravo, želeo sam da se ispričamo. Da mu kažem sve što do tada nisam... Da je bio bolji od mene... Onda su me izveli... Potpisao sam i ja donatorsku karticu. Za njegovu prerano ugašenu mladost. Za podvig naše majke Ljiljane, čija je odluka bila poslednja.

- Velika mi je hrabrost bila potrebna da bol za Vlajom prenesem na papir. Još veća da je izgovorim. Najveća da je otpevam. „Sad anđeli znaju kako mirišeš, a ovde vreme nikad neće moći da se izbriše. I mnogo boli, to, što ovde više ne dišeš... I samo nebo zna koliko nam nedostaješ, kaže Sanja Vukoje. Pesma ‘Miris anđela’ i snimak dostupni na Jutjubu“.

Izvor: Novosti
Foto: sanar.org