Narodna kuhinja

Svetska ekonomska kriza ili kako je neki iz šale zovu “Seka” odavno je zakucala na naša vrata. Malo je onih koji je nisu osetili.
Činjenica da u Beogradu, kao i u Srbiji, ima mnogo ljudi kojima je obrok iz Narodne kuhinje jedini obrok u toku dana, ne baca ružičasto svetlo na naš grad. Ali to je realnost koja neće nestati ako pred njom zatvaramo oči.

Odlučili smo da posetimo kuhinju opštine Vračar, jedne od najnaseljenijih beogradskih opština, gde je obrazovna struktura stanovništva visoka. Kažu da su i kafane jedna od znamenotosti Vračara. Neke već decenijama uspešno odolevaju vremenu, a otvoreno je i mnogo ekskluzivnih restorana.

Narodna kuhinja se nalazi u jednom zaklonjenom dvorištu, u kom se svakoga jutra u 8 časova okupljaju siromašni čekajući na svoje dnevno sledovanje hrane. Oni pognutih glava strpljivo čekaju svoj red. Tu nas je dočekao Jović Dušan, inženjer u penziji, koji ovde volontira već devet godina. On dobro poznaje navike i raspoloženja svojih redovnih gostiju.

Od njega smo saznali meni za ovu nedelju: ponedeljak paštašuta uz salatu; utorak: mešano varivo sa mesom; sreda: pilav sa mesom; četvrtak: grašak sa mesom; petak: pasulj sa kobasicom i salata. Dnevna porcija je 500 grama hrane i 300 grama hleba. Subotom je na meniju lanč paket koji sadrži sardinu, paštetu, kolač, hleb i sok.To im je kažu omiljeni obrok.

Pantelić Jelena, penzioner, korisnik je Narodne kuhinje od 1990 godine. „ Ne dolazim po obrok samo ako se razbolim ili ako idem na groblje“, rekla nam je. Neki su samo odmahivali rukom, dovoljno im je mučno što stoje u ovom redu.

Za najstarije sugrađane obroke uzimaju geronto-domaćice. One imaju prednost u odnosu na ostale korisnike, jer rade dva sata dnevno, a njihova pomoć osim obezbeđivanja ishrane obuhvata i održavanje higijene stana, održavanje lične higijene, pomoć pri kretanju, nabavci lekova i drugih stvari.

Ljiljana Radaš, rukovodilac odeljenja Vračar pri gradskom centru za Socijalni rad dala nam je statističke podatke za Beograd. U junu 1992. godine pripremano je 500 obroka dnevno. U julu 1996. godine broj je porastao na 4.335 obroka dnevno. Godine 2001. broj je porastao čak na 10.688 obroka i 2.630 lanč paketa.

Danas u Beogradu ima 28 Narodnih kuhinja, a dnevno se podeli 5.628 obroka. Zemun je opština sa najvećim brojem korisnika čiji broj dostiže 1.297, dok opština Sopot ima najmanje korisnika, 53.

Pravo na besplatan obrok ima pojedinac i porodica koji su korisnici prava na materijalno obezbeđenje po zakonu o Socijalnoj zaštiti, kao i oni koji iz drugih razloga nisu u stanju da zadovolje osnovne životne potrebe. To su deca predškolskog uzrasta, stara lica, radno nesposobni ljudi, penzioneri sa najnižim primanjima, zaposleni koji nekoliko meseci nisu primili platu...

Među korisnicima ima i intelektualaca. Hrane se i porodice sa malom decom i ljudi od preko 80 godina. U razgovoru sa Ljiljanom shvatili smo da je za nju ovo više od posla. Ima razumevanja i strpljenja za svakog od svojih korisnika.

Obrok za najsiromašnije građane priprema preduzeće A.D. „Lido“ iz Zemuna. Elizabeta Cekić, zamenik direktora, istakla je da su podjednako važni i kvantitet i kvalitet hrane. Da ne ostane sve samo na rečima, ponudila nam je da probamo. Ipak, prijatan ukus hrane ne donosi osmeh korisnicima. Ostaje gorki ukus siromaštva.

Tekst: Marija Milenković
Foto: Sanja Kneževič