Najluđi razgovori za posao

BBC prenosi neka od najbizarnijih iskustava koje su britanski građani imali tokom razgovora za posao.

Izdavač Li Balentajn se vrlo dobro seća svog razgovora za posao inženjera u Silicijumskoj dolini 80-ih godina prošlog veka. Razgovor sa direktorom firme, nekadašnjim vojnim licem iz Izraela, odvijao se u imrpovizovanoj kancelariji, priča Balentajn.

"Počeo je zemljotres, i to prilično ozbiljan. Sa svoje stolice sam mogao da vidim ljude u hodniku kako trče ka izlazu", navodin on. Direktor, s druge strane, uopšte nije reagovao na zemljotres već je samo nastavio sa razgovorm.

"Potres je postajao sve jači, stvari su padale sa polica, a sve više i više ljudi je napuštalo zgradu. Pomislio sam da ako direktor može da istrpi celu situaciju, onda mogu i ja. Nastavili smo da razgovaramo sve dok nismo ostali poslednje dve osobe u zgradi"
, kaže Balentajn.

"Pola sata kasnije, ljudi su se vraćali u zgradi, a mi smo i dalje razgovarali. Na kraju su se svi vratili na svoja radna mesta, a mi smo završili naš razgovor. Nekoliko dana kasnije, ponudio mi je posao i ja sam ga prihvatio. Nekako sam znao da će ishod biti zakav nakon cele situacije sa zemljotresom"
, tvrdi on.

Murli Ravi, s druge strane, opisuje nadrealno iskustvo jednog prijatelja koji je tražio saradnika za rad na njegovom novom filmu. Ravijev prijatelj, koji je osnivač i direktor kompanije koja je tražila radnika, bio je iznenađen kada je za jednim od kandidata za posao ušao i zlatni retriver koji je imao ogrlicu, ali ne i povodac.

"Naravno, bio je prilično iznenađen, ali se suočio sa situacijom. Intervju je počeo, pas se motao unaokolo, ali nije nikome smetao, jedno vreme je ležao ispod stola, a onda je izašao iz kancelarije kroz ista vrata na koja je išao"
, priča Ravi.

Razgovor, međutim, još nije bio gotov. Ravijevom prijatelju se dopao kandiat i bio je spreman da ga zaposli, ali je morao da ga pita zašto je poveo psa sa sobom na razgovor.

"Odgovor kandidata je bio – 'Moj pas? Mislio sam da je to Vaš pas! Želeo sam da vam postavim potpuno isto pitanje. Ispostavilo se da je pas jednostavno bio u šetnji i da je iskoristio priliku da se ušunja kroz otvorena vrata"
, kaže Ravi.

Interesantno je i iskustvo Sare Bazil koja je nakon 15 godina rada kao tipograf, morala da se ubrzano prilagodi promenama u svojoj profesiji. Znala je da je njeno umeće kucanja ključno za načaženje novog posla, tako da prijavila za poziciju transkripcioniste lekarskih izveštaju. Na prvom razgovoru za posao u lekarskoj ordinaciji, od nje je zatraženo da otkuca pismo.

"Probno pismo je imalo četiri pasusa i dali su mi pet minuta vremena. Završila sam pismo i počela sam ponovo da ga prekucavam kada sam primetila da je menažderka nestala. Ponovo se pojavila sa još jednom osobom, i njih dovje su stajali iza mene u tišini. Kada sam počela treći put da prekucavam pismo, opet je napustila prostorju i vratila se sa trećom osobom i svi oni su stajali i posmatrali me", priseća se Sara.

Kada je vreme isteklo, Sara se okrenula i ugledala pet osoba koje su je posmatrale dok je kucala.

"Ispostavilo se da je menadžerka izvukla sve lekare iz svojih ordinacija samo kako bi me posmatrali dok kucam. Dobila sam posao na licu mesta", navodi ona.

Dok je studirao zaštitu životne sredine, Sem Hulijat je nakratko razmatrao da se preorijentiše na advokaturu. Dobio je poziv na razgovor za posao u prestižnoj advokatskoj kancelariji.

"Tokom razgovora, žena sa kojom sam razgovarao je iščitavala moju biografiju, a onda je pocepala i pitala me: 'Kao nekome ko jasno brine o životnoj sredini, da li vam ovo smeta? Mi trošimo dosta papira i zaista nas nije briga za to'"
, priseća se Sem koji je nakon toga odustao od ideje da postane advokat.

Izvor: B92

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.