Guča - ludilo bez kontrole

E da su prvi učesnici na Saboru trube ali i domaćini u Guči te 1961. godine, kada se prvi put održao Sabor, mogli samo i da pretpostave da će Guča biti jedno od važnijih evropskih mesta koje treba obavezno posetiti... I ove godine Guča je pokazala da u njoj ključa ludilo bez kontrole.

Ipak, bez obzira na najave organizatora da se očekuje veći broj ljudi nego prošle godine, na ulicama je primetno manja gužva. Stadion je bio skoro pun, a na ulicama dovoljno ljudi da može slobodno da se prolazi. Jedino je bila veća gužva kod nekih kafića gde se slušala muzika.

Na stadionu...

Ove godine spekulisalo se o zvezdama koje će nastupiti na bini na stadionu. Pravilo je bilo da svi učesnici u svom orkestru moraju imati trube. Petak veče na stadionu bilo je rezervisano za nastupe grupa „Sanja Ilić i Balkanika“ i orkestar Bobana Markovića.

(old_image) „Sanja Ilić i Balkanika“ je osim starih tradicionalnih instrumenata, klavijatura i ženskih glasova, imao i sastav trubača, koji su svakoj pesmi dali poseban ugođaj. Svoj nastup počeli su pesmom „Cepaj“, koja je momentalno stadion podigla na noge. Nastup je upotpunjen i vatrometom na bini.
Nismo mogli da se otmemo utisku da Aleksandar Sanja Ilić izdaleka, u belom odelu i sa orkestrom oko sebe, podseća na Gorana Bregovića. Da li je to samo puka slučajnost ili želja da se koriste iste formule za uspeh – daj publici ono što želi da vidi i čuje.
Na bini su bile i gajde, čuli su se ženski glasovi u tradicionalnom pevanju, orila se romska muzika koju je odlično izvodila Jelena Marković. Čuli smo i pesmu „Balkan 2000“, a na kraju opet „Cepaj“.

Publika se veselila, svako je igrao na svoj način. Mladi su skakali unutar stadiona, na travi, a stariji su sedeli na tribinama i uz pivo uživali u muzici. Palile su se i baklje...

Nakon nastupa Balkanike na binu izlazi orkestar Bobana Markovića i njegov sin – Marko. Najavljen je kao ambasador trube i Guče, što i jeste, sa svojih preko 120 nastupa godišnje po svetu. Za Bobana Markovića se može reći da je uspešnu karijeru započeo na Dragačevskom saboru u Guči. Upravo na ovom takmičenju, na kome je učestvovao godinama, osvojio je sve što se moglo osvojiti. Dva puta je ovenčan nagradom majstora trube, osvajao je nagrade: Zlatna truba, Prva truba, priznanja za najbolji orkestar, najbolji koncert...

Kada je orkestar Bobana Markovića izašao na binu, dobio je ovacije. Krenuli su čuvenom „Marš na Drinu“, a atmosfera je dodatno usijana sjajnim vatrometom i melodijom iz serije „Otpisani“.
Marko je bio u crvenom odelu, sve vreme je đuskao na bini i skakao, baš onako kako se provodila i publika... U jednoj pesmi čule su se i klavijature, pa smo onda slušali „Bubamaru“, „Šljivovicu“... A onda su zapalili publiku pesmom „Gas,gas“.

U njihovoj muzici osećaju se uticaji i crnačke muzike (afro-američke), koji se verovatno upijaju po mestima na kojima su nastupali. A truba može da zvuči savršeno uz sve.

(old_image) Rakijom i kupusom protiv gripa i krize

Ono što stranci ponavaljaju da im se dopada u Guči je – I like the way people are together. Veseli se zajedno i staro i mlado, i stranci i Srbi, i političari ali i oni koji su poslednji dinar dali da bi došli u Guču.

Gostoljubovist domaćina nije foliranje, to je za njih stvar vaspitanja i kulture, nešto normalno. Oni će vam izneti domaću pitu sa orasima i sirom, i truditi se da se osetite kao kod kuće. Njihova dvorišta su sređena i puna cveća.

Na ulicama neizbežna su za prodaju licidarska srca, mini opanci i trube, rakije, suveniri, nezaobilazni i primamljivi miris hrane. Pivo u rukama i... veselje. Prodaju se majice sa likom Ratka Mladića, Tita, Če Gevare i muzičkih grupa. Svi su jedni pored drugih - pa biraj ko je miliji.
Prodaju se i mini svetleći rogovi koje uglavnom nose devojke. Mnogi se preko dana ali i noću kupaju u reci. Još ponegde se može čuti prošlogodišnji hit „Gas, gas“, koji i dalje izaziva oduševljenje.

Novina ove godine je ogromna improvizovana limena truba smeštena na poljani gde se kampuje. Truba je sastavljena od kapsula u kojima može da se prespava. Na dnu je slama, a kažu da je svaki odeljak predviđen za nekog političara - Velju Ilića, Vladimira Putina i Borisa Tadića. I strane televizije su dolazile da snime ovu trubu i neobičan smeštaj u njoj.

Ove godine stranci su sebi našli zabavu preko dana, a to je ujedno i njihov način da zarade džeparac. Neki od njih sviraju instrumente, žongliraju, ili prave balone od sapunice. Grupa umetnika koji sviraju i žongliraju za desetak minuta dobili su oko 8 evra. „To nije puno, ali je dovoljno za nas da pojedemo i popijemo nešto ovde“, komentarišu oni.

Ove godine masku protiv gripa u Guči je nosilo manje ljudi nego na EXIT-u. Izgleda se virus lečio kupusom i rakijom.
(old_image)
Veselje za pamćenje

Za one koji su smešteni u Guči nema mirnog sna. Trubi se, peva i viče tokom celog dana. Prepodne je kratko zatišje, a onda kad krene i – nema stajanja.

Čini se da je Guča očima stranaca drugačija nego kako je mi vidimo. Mnogi Srbi će za Guču reći da je vašar, ono što mogu da vide i u svom gradu, a da za to ne moraju da plaćaju. Stranci će vam reći da je to mesto odličnog i jeftinog provoda sa autentičnom muzikom...

„Jednom se živi“ slogan ovogodišnje Guče nekako i ide uz atmosferu u Guči, jer se mnogi provode kao da im je poslednji dan života. O Guči se u svetu prenosi dobar glas i dok god ima mladih koji vole slobodno da putuju po svetu i na taj način upoznaju kulture drugačije od njhove, Guča će biti popularna.

Kod nas ostaje dilema – da li je to kulturna manifestacija, turistička atrakcija, vašar, velika žurka ili sve to zajedno?

Tekst: Nada Veljković
Foto: Saša Džambić