Šerbedžija sa Sarajlijama: Brutalni kapitalizam je doveo proleterijat do dna

Šerbedžija je Radiju Slobodna Evropa kazao da je u Sarajevo sleteo avionom sa porodicom na putu u Zenicu, gde je prisustvovao 60. godišnjici Zeničkog kazališta, ali i da nije mogao da ostane nezainteresovan za demonstracije koje su ga tamo dočekale.

"Morao sam da odem lično da se uverim kako to izgleda, ko su ti ljudi, šta traže, šta govore. Mislim da je to dužnost svakog čoveka koji se bavi javnim poslom, koji ima prepoznatljivo ime, čije se reči citiraju i ljudi razmišljaju o njima", kazao je glumac i dodao kako je to radio i ranije kada su bili teški trenuci za narod u bivšoj Jugoslaviji.

Glumac je objasnio protest ne samo kao radnički, već i kao protest nevoljnih, jadnih, osiromašenih i bespomoćnih ljudi, ali i kako se osećao povodom toga.

"Osećao sam se grozno, jedva sam govorio. Nisam mogao ništa smisleno da kažem gledajući te jadne ljude, gladne, žedne, bose, gole, na kiši. To su ljudi kojima je dogorelo do nokata. Oni nemaju nikoga da stane iza njih, da im odbrani ono najminimalnije ljudsko dostojanstvo koje nas razlikuje od životinja. Oni nemaju doslovce da kupe kilogram hleba svaki dan, da se prehrane. To su strašne stvari", kazao je.

Povodom protesta u BiH, Šerbedžija je prokomentarisao da ekonomske i socijološke razlike postoje svuda u regionu, kao i da je strašno što nasuprot ovih postoje enormno bogati i korumpirani ljudi.

"To je strašna stvar. Ne postoji društveni sistem, izgrađen ispravno kao država, koji je kadar da zaštiti svoje bespomoćne stanovnike i ljude koji žive u tim državama. Sve je prepušteno jednoj stihiji novih odnosa, jednom brutalnom kapitalizmu koji nema za to osećaja i baš ih briga. Napisane su o tome i pesme i romani u XX i XIX veku, kada su ljudi u ime proleterske klase počeli da pišu romane, filozofske ideje o društvenom uređenju. Užasno je dokle je došao upravo taj proleterski sloj društva, do kojih je niskih grana dospio. Ponovo smo u situaciji kada su se pisali romani o besprizornim i jadnim ljudima, njihovoj deci koja umiru, jer roditelji nemaju novca da kupe lek, da im spase život."

Na pitanje novinara o sećanju na antiratne proteste od pre 20 godina kada je takođe bio sa Sarajlijama, glumac je te dane opisao kroz osećaj gorčine, bunta i želje za borbom protiv toga sa prijateljima, borcima za mir na tim prostorima, koji se nisu hteli da se svrstati ni u jednu nacionalističku ili nacionalnu podelu ili partiju.

"Tada je bio osećaj neke gorčine i očaja prema svetu i Evropi, nadmenoj, koja je dopustila da se u sred Evrope događaju takvi krvavi obračuni. Tada je bio bes pre svega, prema našim nacionalističkim liderima, koji su zakuvali celu stvar i napravili užas u toj zemlji. Toliko je naroda izginulo i ostalo bez domova. Kada prolazite danas kroz te krajeve, još uvek vidite izgorele ruševine i napuštene kuće. Međutim, to je bio osjećaj gorčine jer ništa nismo mogli napraviti. Ali danas, to je osećaj beznađa, da ne možeš ništa da uradiš jer je sve okovano bankama, ugovorima i užasom. Ali u biti svakog čoveka je da se nada i da mora nešto da se uradi. Inače šta? Prepustimo se beznađu, bezumlju, ti ljudi će da počnu da se brane kao životinje. Nije ni čudno što neki očajnik, nakon policijske agresije, baci neku baklju. To je životinjski nagon u čoveku."

Ceo intervju pročitajte na SlobodnaEvropa.org
Foto: Beta, HINA

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.