Igraonice i dalje bez kontrole

Pre nego što dozvole detetu da uđe u određenu igraonicu, ili je odaberu za proslavu rođendana, roditelji bi trebalo dobro da razmisle. Naime, i dalje nijedna, pa čak i one najpopularnije i najskuplje, nemaju sertifikat o bezbednosti koji dokazuje da je ona prošla kontrolu i da su sprave na kojima se mališani igraju bezopasne za korišćenje.

Mame i tate bi pre odluke da puste dete u prostor za igru trebalo da provere da li na ulaznim vratima postoji okrugla crvena nalepnica, koja potvrđuje da je igraonica prekontrolisana i bezbedna.

PROCEDURA JE JASNA
Situacija je najbolja kod dečjih igraonica za spoljnu upotrebu. Standardi za ovu vrstu opreme, koja obuhvata dečja igrališta za spoljnu upotrebu u parkovima, dečje igraonice, zabavne parkove i akva-parkove, u Srbiji postoje i usklađeni su evropskim. Oni se oslanjaju na Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda i predviđaju obavezu svakog ko je investitor, odnosno ko upravlja nekim dobrom za javnu upotrebu, da ga redovno kontroliše. Postoji jasna procedura po kojoj organ lokalne vlasti ne sme da izda dozvolu za postavljanje bilo kog od objekata za dečju igru ako za njega ne postoji sertifikat o bezbednosti.

Još 2008. godine stupili su na snagu novi standardi koji se tiču bezbednosti igraonica. Za punih šest godina nijedan vlasnik nije podneo zahtev za dobijanje sertifikata, a kako stvari stoje i neće, s obzirom na to da, iako su najmlađi u pitanju, vlasnike na to niko ne primorava, niti kažnjava zbog propusta u radu. Iako najmlađi nisu svesni opasnosti kojima su izloženi, zabrinjava neobaveštenost roditelja, pa čak i nekih njihovih udruženja koji smatraju da mame i tate mogu sami da procene šta je za njihove naslednike dobro, a šta ne. Čemu služe zakoni u Srbiji ako će im se igraonice “povinovati tek kada bude insistiranja na njihovoj doslovnoj primeni“, kako rekoše neki “zvanični predstavnici roditelja“.

Arhitekta Marko Stojčić, jedini akreditovani kontrolor dečje opreme u Srbije iz nezavisnog tela „Arhitekton“, zadužen je za izdavanje sertifikata i tvrdi da od 2008. godine nije pregledao nijednu igraonicu u Srbiji i da samim tim nije utvrđeno da li su one sigurne za korišćenje.

“Vlasnici igraonica se za sertifikate o bezbednosti interesuju u talasima i to uglavnom kada se desi neka nesreća”
, kaže Stojčić.

“Nedavno smo uspeli da se dogovorimo sa beogradskom komunalnom policijom da upozoravaju i edukuju vlasnike šta treba da urade. Međutim, pošto su njima oduzete nadležnosti u zatvorenom prostoru, vlasnici su ih izbacivali. Mi takođe, nemamo pravo da idemo u kontrolu sve dok nas vlasnik ne pozove, a oni se ne interesuju i neće sve dok neko ne počne da ih kažnjava zbog nepoštovanja zakona”.

Naš sagovornik naglašava da se stvar malo poboljšala po pitanju javnih dečjih igrališta. Gradovi poput Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca i Kraljeva su u manjoj ili većoj meri zauzeli stav da nova, ali i postojeća igrališta usklade sa standardima.

“Vlasnici samo nekoliko igraonica su shvatili značaj i kontaktirali s nama sa zahtevom za kontrolisanje. Na nama je da ih edukujemo o tome šta su zakonske regulative kao i mogućnosti za unapređenje bezbednosti naše dece. Ono što nas može utešiti jeste i sve veće prihvatanje i početak edukovanja državnih struktura, koje će u narednom periodu insistirati na dokazima o bezbednosti. U rešavanje problema uključila se i beogradska komunalna policija, koja je usvojila pravilo da će delovati preventivno i od vlasnika objekata na otvorenom tražiti dokaze o tome da li je njihov prostor za igru bezbedan”
, kaže Stojčić.

Većina vlasnika igraonica u prestonici s kojima smo kontaktirali, i ne znaju šta je sertifikat o bezbednosti i čini se nisu u potpunosti upućeni u situaciju o kontroli. Mnogi misle da je dovoljan papir koji su im po ugradnji elemenata izdali izvođači radova, a koji se u stvari odnosi samo na upotrebljen materijal i konstrukciju.

Izvor: Novosti
Foto: J. Nedeljkov