Ovo je moja postojebina!

Foto: Arhiva

Dakle, tri godine posle u postojebini. Ne, nije greška, naš prestolonaslednik, ili kako sam kaže krlj (ni ovo nije greška) smislio je ovu genijalnu kovanicu, verovatno mahinalno, držeći govor prilikom obeležavanja jednog od naših nebrojenih ustanaka protiv nekog od isto tako nebrojenih osvajača. Ponosno je uzviknuo – „ovo je moja postojebina!“, i ne sluteći koliko mnogo sažima ovaj lapsus – postojbina + vukojebina = postojebina. Genijalno. Moralo bi da se uvrsti kao nova reč u zvaničan rečnik srpskog jezika.

Naravno, za one kojima je promaklo, ona odiše i sa dosta milošte – kakva je takva je, moja je. I kao takvu volim je. Istina, negde s početka devedesetih žarko sam želeo da pobegnem iz nje. Jedno je ljubav drugo je mazohizam. Da skratim priču, kockice su se složile, kako se to obično kaže i evo već nekoliko godina ne živim u njoj. Da li mi nedostaje? Pojma nemate koliko mrzim ovo pitanje. Bilo da mi ga postave ovde, u mojoj novoj zemlji („usvojenoj“ se kaže ovde, što mi se mnogo sviđa kao izraz) ili tamo, odakle sam potekao. Jer, ako ću da odgovorim iz cuga, bez razmišljanja, odgovor bi bio kratak, koliko i jasan. Ne. I onda me spopadne neka griža savesti ko da sam je, nedo bog, izdao najgorim neprijateljima. Ko da sam se rođene majke odrekao.

Naravno, zafali mi štošta ... mnogi dragi ljudi i prijatelji, bratanice u čijem odrastanju ne mogu svakodnevno da uživam, lepinja s kajmakom, ćevapi s lukom i plazma u sitne sate udrobljena u mleku (ne, ne može drugi keks, mora plazma!). Ponekad se zavrte i Bilja Krstić i Bistrik ili Zanoveti. Ali, deep down, srpski rečeno, srećan sam što više ne živim u njoj. Naši smo, pa mogu otvoreno.

Sticajem okolnosti nisam je pohodio tri godine. Nije da sam imao ne znam kakvih očekivanja. Punih dvadeset sam, dok sam još uvek bio u njoj, čekao te velike promene i korake od sedam milja. Tako da znam za jadac. A pratio sam na netu i bajku o Beogradu na vodi i ostale fantazme sa repertoara trljanja Aladinove čarobne lampe. Da su umesto tih kosmodroma, staklenih kula, metroa, aerodroma, tranzita, čuda-muda, Jana-Mara, sve to u najavi, počistili Dunav recimo, možda bih na put krenuo s više optimizma.

Odmah da kažem, krenuo sam s čvrstom namerom da vidim samo lepo. Svega mi. Ono što mi od sive svakodnevnice tamo promicalo, sad sam hteo sve da otkrijem novim očima i nadoknadim propušteno. I mnogo toga jesam. Fotke su mi svedok, i bezbrojni sviđovi na njima na mojim virtuelnim nalozima.

Elem, raspaljivanje starog plama i obnavljanje zaveta ljubavi, između mene i postojebine, nije išlo tako glatko kao što bi se možda moglo očekivati.

Utisak prvi, dolazak na aerodrom. Kad mi je prijatelj Francuz onomad bio u poseti u Beogradu, ispričao mi je vrlo „neprijatan“ susret sa policajkom sa čekiranja pasoša. Naime, nije mu se obratila ni jednom jedinom rečju i nakon pečatiranja pasoša hitnula mu ga je nazad, onako iz zgloba. Takođe bez reči. Sad, ja u to vreme nisam bio upoznat sa pojmom francuske kurtoazije koja mi je po prelasku u Francusku bila jedina prava integracijska prepreka.

Ne zezam se, nisam stvarno bio navikao na tu količinu kurtoazije i hiljadu izraza ljubaznosti. Tako da sam ovu priču držao za najobičnije dramljenje i preterivanje. Stao sam bio u odbranu pogranične policajke, pravdajući je nizom olakšavajućih okolnosti, od PMS, preko ostataka komunističke paranoje od špijuna, do prirodnog prava da, iz očiglednih razloga, budemo nadrkani na zapadnjake. (Isti taj Francuz mi je rekao da smo užasno bahati prema našim konobarima. Ima istine.)

Tako da sam bio rešio da ga odmah po dolasku demantujem. Širok osmeh i „dobro veče“. Ništa. „Izvolte“ i „hvala“. Ništa. „Doviđenja“. Opet ništa. I na kraju pasoš zavrljačen iz zgloba. (I odvratan pornićarski, okrnjeni manikir, al to nije tema). Uh, sunce ti. Jest u pravu. Al ne bih ja to ni primetio da mi nije skrenuta pažnja. Valjda smo mi tamo navikli na bahatost predstavnika vlasti. Mislim, nije da mi je upropastila boaravak, al opet, ružno je.

Utisak drugi. Svepotapajuće sivilo. Nomen u slučaju Beograda nije i omen. Auu, koje svepotapajuće sivilo i neka sveopšta oronulost. Kao naseobina koja se lagano gasi i napušta iz nekog futurističkog apokaliptičnog filma. Sve to podvučeno nekom opštom bedom vidljivom golim okom, koja nekako kao da odasvud izbija. I plakate i neke iskopane pa napuštene i smećem zatrpavane rupe i razvaljene ograde i haustori i poluizgoreli poštanski sandučići i plastične kese koje onako sablasno vise po granama i kovitlaju ulicama i jebene žvrljotine apsolutno jebeno svuda. Razumem ja urbani duh i grafite i sve to, ali za to postoji i način i mesto. Ovako, opšti utisak je neka sveopšta štroka i oronulost. Beograd vapi za Tihim okeanom farbe. On mora biti dorastao svom imenu inače ono čini da deluje još tužnije. Kao da se zovete Veselin, recimo, a neprestano ste nadrndani i mrgudni.

Utisak treći – duvanski dim i smradež. Uvukao se svuda, u ljude, zgrade, čini se i u oblake na nebu. Jednom kad se od toga odviknete ne postoji način da se više na to ponovo priviknete. Koliko sam zaboravio na tu grčevitu borbu za molekule kiseonika na kakvu ste u Beogradu, i u Srbiji uopšte, neprestano prinuđeni pa makar izašli i u najotmeniji klub i restoran. Na garderobu koju možeš odmah da baciš na pranje uz duplu dozu omekšivača, na trljanje lica neagresivnim sapunima čim se dokopaš kupatila. Fuj. Fuj, fuj i fuj. Znam da postoji zakon, al šta vredi. Kad biste samo znali koliko bi vam svima život bio lepši, uključujući i pušače, kad bi prestali da čvarite doslovno svuda sem možda u crkvi. Rekorde koje kao nacija držimo po pušačkim boleštinama i milionima tona konzumiranog duvana, sad da ne pominjem. Sveopšte čvarenje i sveprisutni duvanski smrad doprinosi, inače, opštem utisku neke bede – pušenje je jedna jako sirotinjska navika.

Utisak četvrti – tranzicioni traš. Sve one nakazne nadogradnje, monstruozne čelično staklene konstrukcije (na temu „kako mali Perica zamišlja savremenu arhitekturu“), čudne poligonalne građevine prilagođene dograbljenom terenu, straćare prilepljene uz njih, neki krpež od plastike, lima i raznih drugih materijala, zalemljene terase, usrani i zarđali klima uređaji po fasadama, pvc stolarija na neoklasičnim prozorima itd, itd ... Jezivo. Srpske varoši, uključujući i Beograd, ubrzano dobijaju obličje nekakve kurdske kasabe na granici Turske sa Sirijom. Kako smo već verovatno na tački bez povratka potrebne su drastične mere, ne odmah, već juče!

S tim u vezi i problem nedostatka ambijentalnih celina. S izuzetkom možda Kalemegdana čiji su potencijali iskorišćeni u procentu blizu 20. Čak i Skadarlija – jedna ulica za boemsku četvrt, pa i ona nešto polovna, s nekom teretanom i raspalim tržnim centrom pri kraju. O selima da ne govorim.

Utisak peti – „Ruski car“. Potpuna neverica! Liberalni kapitalizam ne znači da je sve na prodaju.
Postoji nešto što se zove i kulturno nasleđe i institucija od nacionalnog značaja. Može li makar nešto od istorijske vrednosti da preživi i sačuva se? Pa tačno bi i rođenu majku prodali. „Ruski car“ je morao da preživi, njegova prodaja je zločin. Duša me je zabolela svaki put kada bih prošao pored. Eto, sad i zvanično gradske kafane s istorijom možete na prste jedne ruke da prebrojite. Valjda se neko ne doseti da u „Znaku pitanja“ otvori prodavnicu rezervnih autodelova za obližnji vladičanski vozni park.

Utisak šesti – pravoslavna paranoja. Zaista, da li bi neko umeo da mi objasni paranoju od foto aparata u crkvama? Iskreno me zanima. Jer, Beograd baš i nije mesto gde objektiv sam od sebe pada po avenijama, fontanama i skulpturama, pa računam da insistiranje na onom lepom što se ima svakako ne može da škodi, posebno za turizam. Kako uopšte mesta stiču turističku glasovitost ako ne širenjem i deljenjem po društvenim mrežama i forumima, posebno u ovo naše doba? Pišu mi ljudi da pojma nisu imali kakav je divan ikonostas topčiderske crkve Svetih apostola Petra i Pavla dok ga nisu videli na mojim fotografijama. Pa kako biste i imali? Gde ste mogli da ga vidite? I tako, natezanje i raspravljanje u svakoj crkvi, od kojih je ono u Ružici na Kalemegdanu bilo posebno neprijatno. Neka mrcina se drala ko na stočnoj pijaci. Naravno, u suvenir radnjama može se naći posni kuvar ali ne i brošura sa freskama, mozaicima i ikonostasima koje je najstrože zabranjeno slikati. Epizoda iz jedne od beogradskih crkava – protestvujući protiv zabrane ističem kako sam fotografisao mnoge čuvene evropske katedrale, kapele i crkve. Jedna od okupljenih gospođa u marami puna pravedničkog ponosa, a bogami i gneva, mi odgovara – „E, pa, ovo vam nije Evropa, gospodine!“ Stvarno? Kad se to desilo?!

Na ovo se nadovezuje i utisak sedmi – hram Sv. Save. Ono što se golim okom vidi, on se s mrtve tačke pomerio nije za ... skoro pa četiri godine. Džinovska betonska školjka, koja uvlači led u kosti kad se u nju kroči, buduća glavna turistička atrakcija grada, počinje pomalo da liči na onaj nesrećni Prokop.

U tom smislu još je tužniji naredni utisak – već čitavu večnost skelama okovana, čađava fasada Narodnog muzeja. (Kao i avetinjski muzej Savremene umetnosti na Ušću) ... Generacije bez ideje i pojma o lepoti i umetnosti. I to se vidi, da znate. Ta duhovna Sahara, estetska sprženost, neka ogoljenost na nivo bazično egzistencijalnog, nemanje prava na lepotu, zanos, uzlet i nadahnuće. Pitam se je li Tatjana Cvetičanin još uvek direktorka? Jer ako jeste to znači da je više od decenije na čelu institucije koja je zatvorena. A to je meta skandal i meta tragedija. S tim u vezi sutra počinju dani Beograda i na Politikinom portalu čitam da će tim povodom biti omogućena besplatna poseta gradskim muzejima. Kakva neukusna šala.

Ali, eto, kažu da ćemo uskoro dobiti najveći tržni centar, jer ako nije najveći ne važi se, i u njemu najveći akvarijum, pa ćemo moći da gledamo šarene ribice, a ko zna, možda se budemo spuštali i niz kakve tobogane.

Utisak deveti – sponzoruše. You may say I am a dreamer, ali ja sam zaista mislio da je ta mutant sorta izumrla. Dakle, zaključujete, izalazio sam po splavovima. Jao. Cirkoni, silikoni, loša farba i sirotinjska opsednutost roze bojom i životinjskim printovima. I poluovčji pogledi koji reklamiraju pušenje u toaletu za jednu dopunu i đus votku. Da ne bude zabune, niti sam mizogen niti sam moralizator, nit imam nešto protiv slobodnog tržišta. Samo me boli ovo beznađe, zapuštenost i odustajanje.

Utisak deseti – cene. Za ekonomiju sam potpuni idiot, ali za ovoliko znam – živim u skupoj zemlji, pa u njoj opet u najskupljem regionu, a garderoba, kozmetika i hrana su jeftiniji nego u Srbiji, dakle, nešto ne štima u ovoj matematici. Zagarantovani minimalac je 1.100 evra. Dalje raspetljavajte sami.
Utisak jedanaesti – razglas u gradskom prevozu koji najavljuje stanice a u kome od buke jedva da sopstvene misli možete da čujete.

I završni utisak – Tadićev predizborni plakat. Vizija za Srbiju. Kakav besprizorni bezobrazluk. On nekako sumira sve gore pobrojane utiske.