Novinari sa Balkana u Donjecku: Hteli su da nas pobiju!

Preživeo je otvorenu vatru, pucnjavu bez prekida i ručne granate koje su letele baš ka njemu i kolegama. Nekad to sve u jednom danu.

"U ponedeljak rano ujutro pripadnici bataljona „Vastok“ upali su na aerodrom u Donjecku kako bi preuzeli kontrolu. Odgovor ukrajinske vojske bio je brz i počele su žestoke borbe. U nameri da snimimo što bolji materijal, pokušali smo da aerodromu priđemo sporednim putem. Naoružani ljudi koji su se nalazili u šumi oko puta pustili su nas da kombijem uđemo što dalje u ulicu, a onda su otvorili vatru na nas. Neprekidna pucnjava je trajala skoro minut, a onda je bačena i ručna granata. U kombiju su se nalazili kolega snimatelj Tarek Ani, obezbeđenje Geri Kurtis, prevodilac Aleks i vozač Nikolaj", priseća se Bobetić.

Dok je trajala pucnjava, kaže, straha nije bilo. Ponašanje u takvim situacijama se uči, a Bobetić je više puta prošao „ratni trening”.

"Strah morate da pobedite, jer on vodi u paniku, a panika u tragediju. Bilo je nervoze, posebno kada smo odgledali ceo snimak i shvatili da pucnji nisu bili upozoravajući, već da su pucali da bi nas pobili",
priča hrabri Bobetić.

Za vreme njegovog boravka u Ukrajini, kod Slavjanska su poginule kolege iz Italije, Andrea Ronkeli i njegov prevodilac Andrej Mironov. Bobetić ih nije dobro poznavao, ali su svi međusobno strepeli i brinuli jedni za druge kao da su najbolji prijatelji.

"Grupa nemačkih kolega je tokom borbi oko aerodroma u Donjecku ostala zarobljena čitave noći između dve sukobljene strane, bez mogućnosti da pobegnu. I njih smo čekali. Srećom, dočekali smo ih",
priseća se on.

Političke analize Bobetić prepušta analitičarima, ali kolegama iz Rusije i Ukrajine svašta bi imao da poruči.

"Propagandu koriste bez milosti, igrajući na podele koje sežu još u vreme Drugog svetskog rata"
, dodaje Bobetić.

Za njega je najvažnije da ne zaboravi nikoga od ljudi koji se usred tragedija bore za svoja prava i bližnje. Izveštavao je i o sukobima u Siriji i kaže da su te priče surovije i bolnije.

"Nije malo onih kolega koji zbog pogrešne slike o svojoj ličnoj važnosti zaborave šta im je posao. Čuti priče borca Slobodne sirijske vojske o tome koliko je ljudi ubio i na koji način, te da više od svega želi ili da se rat završi ili da pogine, dok u naručju drži dvogodišnju ćerku, svakako mora da ostavi trag. Da nikoga ne bih zaboravio, slikam ih i pišem sebi podsetnik o svima njima. To mi pomaže da ne zaboravim, da niko od njih nije tu zbog mene, već da sam ja tu zbog njih i da imam odgovornost da sve te priče prenesem što istinitije"
, zaključuje reporter.

Izvor: Blic

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.