Istorija za ponos: Prva javna elektrana u Srbiji

Svetlo stiglo i na Terazije

„Prema tome znam, da ću s mirnom savešću odgovoriti i savremenoj nauci i napretku za kojim treba svi da težimo i kome treba svi da spremamo terena i u našoj opštini i u našoj državi, ako vam preporučim električno osvetljenje za varoš Beograd“,
tim rečima je 1890. godine Đorđe Stanojević, tada profesor mehanike i fizike na Vojnoj akademiji u Beogradu, završio svoje predavanje o električnoj svetlosti i prednostima električnog nad gasnim osvetljenjem.

Tek nakon tri godine, 1893. počeće da radi termoelektrana u Beogradu. Biće to pobeda elektrike, električnog nad gasnim osvetljenjem, i početak rada prve javne elektrane u Srbiji.

Polemika Stanojević – Leko
Žestoka i dugotrajna borba za primenu električne energije u Beogradu vodila se između dva čoveka - Đorđa Stanojevića i Marka Leka. Obojica su bili profesori na Vojnoj akademiji za dve nauke – fizike i hemije i zastupnici dva načina osvetljenja – gasnog i električnog. Elektricitet je već bio poznat u svetu, a električna energija korišćena sporadično. S druge strane, gas je imao neprikosnovenu prednost u osvetljavanju ulica i domova u mnogim evropskim gradovima. Najveći pobornik za uvođenje električnog osvetljenja bio je upravo Đorđe Stanojević.

- Ima samo jedna vrsta veštačkog osvetljenja koje daje dovoljno jaku svetlost, koja ne zagreva jako onoga kome svetli, koja ima gotovo istu boju kao i dnevna svetlost, koja svojim postojanjem ne kvari vazduh – a to je svetlost električna – govorio je Stanojević.

Osim ove – higijenske, kako ju je nazvao Stanojević, elektrika ima prednost i na industrijskoj strani – električne mašine će noću davati osvetljenje, a danju, kad su bez posla, davaće elektricitet industrijskim radnjama i to vrlo jeftino.

Postoji uverenje da je Leko bio protivnik uvođenja električne energije za osvetljenje grada iz veoma ličnog interesa – kažu da je posedovao veliku gasaru u Beogradu, odmah ispod Narodnog pozorišta.

Polemika vođena između Leka i Stanojevića bila je javna, a vodila se preko „Beogradskih opštinskih novina“, ali i duga, žustra, i nije se štedelo ni na rečima, ni na papiru...

Izgradnja elektrane
Još tokom polemike raspisan je međunarodni konkurs za izgradnju termoelektrane. Prihvaćena je ponuda izvesnog Periklesa Cikosa, Grka nastanjenog u Milanu. Ustupljena mu je koncesija za osvetljenje, ali i „varošku železnicu“, koja je odmah i izgrađena. Beogradski tramvaj je prve dve godine bio na konjsku vuču, a 1894. uvedena je i električna vuča, i to na najdužoj, „Topčiderskoj“ pruzi.

Zgrada centrale bila je smeštena na uglu Skenderbegove i Dobračine ulice (koje se i danas tako zovu), oko 700 metara od obale Dunava.

U isto vreme, u Beogradu je boravio, prvi i jedini put, već proslavljeni Nikola Tesla. Zabeležene su njegove reči da je jednosmerna struja, koju je trebalo da proizvodi Dorćolska centrala, „najprimitivnije i najgore električno svetlo“. Poznato je da se i sam Tesla borio protiv Edisonove jednosmerne struje. Tek osam godina nakon njegovog pronalaska naizmenične struje, podignuta je hidroelektrana na Nijagari, prva po Teslinom sistemu.

Ugovorom između beogradske opštine i Cikosa bilo je predviđeno da se na važnijim ulicama u dužini od sedam kilometara postavi 65 „bogen“ lampi, a na ostalim, dužine 55 kilometara, 1.000 sijalica. Intezitet svake lampe biće 1.000, a sijalice 16 sveća. Do 11 sati uveče svetleće sve lampe, a posle toga samo polovina od njih.

Ugovor o postavljanju prvih „bogen“ lampi

„Kad će se lampe uveče paliti a kad će se ujutru gasiti prema dobu godine i mesečevim fazama, utvrdiće nadzorna komisija naročitom tablicom“. Tablice paljenja i gašenja uličnih svetiljki objavljivane su redovno u „Beogradskim opštinskim novinama“.

Iako se sa izgradnjom elektrane kasnilo nekoliko meseci, 6. oktobra 1893. godine (23. septembra po starom kalendaru) nad dorćolskim platoom uzvisio se dimnjak termoelektrane u visini od 38 metara.

Kapacitet elektrane na početku njene izgradnje iznosio je 441,3 kW. Imala je tri parna kotla proizvođača „Babcock Wilcox“ sa po 140 m2 zagrevne površine. Za loženje kotlova najpre je korišćen veoma skupi ugalj iz Šlezije, a kasnije se prešlo na ugalj iz Drenkova na Dunavu i Senjskog rudnika. Za proizvodnju jednog kilovata bilo je potrebno 2,2 do 2,8 kilograma uglja. Dimnjak je bio podignut dovoljno visoko, tako da „dim ne može dosađivati susednom stanovništvu“.

Tri parne mašine Corliss sistema pokretale su preko transmisionih točkova devet dinamo mašina. Šest od njih proizvodilo je električnu energiju za ulične sijalice i privatne stanove, a preostale tri snabdevale su elektrikom samo ulične lučne lampe.
Elektrana je nekoliko puta bila obnavljana, a njeni proizvodni kapaciteti su se proširivali zbog sve veće potrebe za električnom energijom.

Sa elektranom raste i grad
Istoričari su zabeležili da je do Prvog svetskog rata Beograd bio industrijski centar Srbije. U ukupnoj industrijskoj proizvodnji u zemlji, Beograd je učestvovao sa čak 57 odsto. Imao je razvijenu mlinarsku, pivarsku, ciglarsku i duvansku industrija. Čuvene su bile fabrika šećera na Čukarici, Šondina fabrika čokolade i keksa, livnica braće Gođevac, štofara Vlade Ilića, klanica na Karaburmi i mnoga metalurška preduzeća. Beograd je postao obećani grad, a za Srbiju se govorilo „Nema bolje Amerike nego što je Srbija“.

Međutim, posle rata, u kome je elektrana pretrpela velika oštećenja, snabdevanje energijom postalo je toliko nesigurno da su veća preduzeća počela da grade sopstvene, kućne centrale: Državna štamparija, Klaničko društvo, „Politika“, Vajfertova pivara, Državna markarnica, svi hoteli u gradu, banke... Zna se i da je snaga samo ovih centrala iznosila 3.417 kW, dok je snaga opštinske centrale, posle proširenja, iznosila 2.955 kW.

U odnosu na 1919. godinu, do 1930. godine kapacitet centrale porastao je za 335 odsto, a u opremu je, pored one dobijene reparacijom, uloženo skoro 40 miliona ondašnjih dinara. Od 5.400 strujomera iz 1919. godine došlo se do broja od 31.133 u 1932. godini. Zabeleženo je i da je tokom 12 posleratnih godina proizvodnja u centrali povećana osam puta (1921. iznosila je četiri miliona kWh, a 1932. godine oko 32 miliona kWh).

Termoelektrana je imala najveće proširenje kapaciteta 1928. godine. Povećan je broj novih kotlova, parnih turbina, dinamo mašina... Zgrada koja i danas postoji na uglu Skenderbegove i Dobračine ulice potiče iz te 1928. godine.

A tih godina jedan zapadni novinar nazvao je Beograd malim Parizom istoka i izvestio: „Juri u nebo zgrada od desetak spratova sa fasadom od blještavog mramora, sa ukrasima od hroma i čelika, s termičkom strujom, vodoskokom u salonu i piscinom u kupatilu, sav obasjan u noći svetlećim reklamama koje pale nebo nad Beogradom svojom crvenom, plavom, zelenom i žutom neon-svetlošću“.

Poslednji dani „stare centrale“

Ni proširenja kapaciteta, rekonstrukcije i ulaganja nisu bili dovoljni da „stara centrala“, kako su je često nazivali, podmiri sve veću potrebu za električnom energijom. Zbog toga je beogradska Opština odlučila da gradi novu termoelektranu – „Snaga i svetlost“. Elektrana je puštena u rad 1932. godine i nalazila se nedaleko od stare elektrane, na samoj obali Dunava.

Stara opštinska centrala prestala je da radi 14. maja 1933. godine, posle punih 40 godina rada.

Bila i reklama
Juna 1892. godine „Beogradske opštinske novine“ izveštavaju: „Radovi oko ovog preduzeća živo napreduju, zgrada električne centrale je već pod krovom i skoro će se početi s nameštanjem mašina i kazana. Direci, preko kojih će se razvoditi žice po varoši, već su namešteni... Ako ko želi da uvede u svoju kuću električno osvetljenje i ako to javi pre nego što su žice razvedene, to će mu se instalacija 10 odsto jeftinije računati. Svetiljke i aparati za električno osvetljenje izložiće se u društvenoj kancelariji, kako bi mogao svaki izabrati ono što mu se dopadne“.

Pročitajte i Istorija za ponos: Naša elektrika u korak sa svetom

Sanja Roslavcev

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.