Deco, dozovite se pameti

To u moje vreme nije moglo. Slušate deco vi to stalno, ali ne razumete zašto vam to mi penzionisani(koji bi trebalo svoje penzije da trošimo na banje, a ne na vaše telefonske račune i izlaske) to stalno govorimo. Nije naše vreme bilo lakše od ovoga. Bilo je gore. Država se oporavljala od rata, i to od Drugog svetskog rata. Sve je moralo da se sagradi ponovo. Šta smo mi radili? U početku, uglavnom smo gladovali.Ali smo radili. Stvarno smo radili. I onda je došlo naše vreme,i funkcionisalo za nas zato što smo to tako napravili. Ubrzo, imali smo šta da jedemo, putovali smo i uplaćivali penziju. Deca su se rađala jer su imala gde da žive kad se rode i od čega da žive. Otpustiti porodilju bilo je kao da ubijete čoveka iz čista mira. Nepojmljivo.

Vaše vreme je takvo kakvim ga pravite vi – nikakvo. Ako ovako nastavite, ostaće nikakvo. Bavite se glupostima. Radite na crno, nemate zdravstveno, nemate socijalno, ne plaćate račune, ne uplaćujete penziju, a kako ulažete energiju? Oko čega se nervirate? Oko toga da li je neko doktorirao na osnovu rada u kom je iskopirano nekoliko paragrafa. Mislim na ovog dečka, ministra policije. Stefanovića. Pa svaka vam čast deco. Gledanje u tuđi tanjir, dok je tvoj prazan je siguran način da ga napuniš. Malo morgen! Neće se tako tanjir napuniti.Jesi li gladan? Obezbedi hranu. Idi, ulovi sebi nešto, oderi, spremi i pojedi. Kad je tvoj tanjir pun, a ti sit, onda možeš sebi da priuštiš da gledaš kako neko drugi puni svoj.

Ako vam je neko rekao da je bolje i pametnije da sedite ispred kompjutera dok ne ispravite sve krive drine, pa onda, za 50 godina kad ih ispravite, u tom idealnom radnom ambijentu počnete da radite nešto korisno, odmah da vam kažem, gadno vas je nasamario.Psi laju karavani prolaze.

Postanite vi čelnici velikih firmi, izvoznici, ministri, državnici, pa se onda bavite ministrima, ako vam se ne sviđaju. Do tada, pamet uglavu. Gledajte svoj posao, a kad dođe vreme za izbore – informišite se i glasajte. Ako vam se ne sviđa izborna lista, radite na tome da jednog dana vaše ime bude na njoj, pa glasajte za sebe. Sve drugo je presipanje iz šupljeg u prazno.

Previše vas je koji ništa ne radite. Koliko se ja razumem u rad, vi ne radite deco. Mislite da radite, idete na posao, primate i platu (kako ko, neki rade pa se plati nadaju, kukavi šta će drugo), ali se to nikome ne isplati. Pravite minus deco. Ako se proizvodi ili usluge koje ste naplatili onome od koga ste naplatili ne isplate duplo, niste uradili ništa. Vi ste pogrešna investicija. Čoveka možete da zavrnete jednom, pa i nekoliko puta, ali to mora da pukne. Prodajete maglu. Zato od magle i živite.

Koliko sam samo puta, pa i na televiziji, čuo kako se mladi ljudi hvale što žive kao da zarađuju pet puta više nego što stvarno zarađuju. I žive, ali zato što troše tuđe pare. To ne ide tako doveka. Ako sada, kad ste najjači i najzdraviji, živite na veresiju i ne osećate obavezu da nešto stvorite, šta ćete kad budete matori i bolesni? Ne možete doveka pozajmljivati pare za bioskop od mame i tate. Mora da se stvara.

Sve se može kad se hoće. Koristite glavu. Kad sam počinjao da radim, bio sam pomoćnik majstora u štampariji. Majstor mi je učinio time što me je primio. Video je da nemam šta da jedem. Hvala mu. Žao mi je što posle nisam uspeo da ga pronađem da mu se odužim. Napredovao sam zato što sam radio. Kad sam postao majstor, hteo sam da napredujem pa sam zato dolazio ranije, da bih brže učio, više postigao i brže napredovao. Da bi neko napredovao, nije dovoljno da samo dobro radi svoj posao – onda će zauvek ostati tu. Moraš da izađeš iz okvira, da pokažeš da možeš da radiš i više, da uskočiš kad treba da se reši neki problem i onda kad taj problem nije tvoj. Onda unapređenje dođe samo. Tako sam ja postao direktor. Skoro ceo radni vek sam bio rukovodilac, a veći deo glavni direktor. To je kao sada generalni direktor. Sva preduzeća koja sam vodio su radila dobro. Kad sam otišao u penziju, firma ne da nije imala ni jedan kredit, nego je imala i oročenu štednju u banci. Nije ni tad bilo lako da preduzeće radi i da plata bude na vreme. Bilo je na stotine štamparija u Jugoslaviji. Nije bilo lako, ali smo mi, rukovodioci koji smo vodili štampariju, radili najviše. Onda su i radnici hteli da rade kako valja. I kao direktor sam na posao uvek dolazio sat ili dva pre svih. Ne mogu da očekujem da ljudi rade, a ja da se zafrkavam. Ja imam najveću platu, to znači da moram najviše da radim, imam najveću odgovornost. Ako nema para, nije kriva čistačica, kriv sam ja. Nisam više imao gde da napredujem, politika me nije interesovala, ali mi je bilo lakše da počnem ranije. Kad u kancelariju dođem u 5sati (tad se radilo od 6 sati), mogao sam do podneva daobavim sav posao na miru, a onda da se bez opterećenja posvetim sastanicma. Bilo je i tad direktora koji dođu u 11 sati, kad se radnici već narade, na stolu im gomila papira, a petoro ih već čeka ispred kancelarije. Onda sve ide na brzinu. Ja nisam tako radio. A nisu ni moji radnici. Zato je štamparija uvek imala posla. Ne može sastanak da bude uspešan ako mu se ne posvetite kao da je jedina stvar na svetu. Ljudi treba da vam povere posao i da vam za njega plate!

Nikad, za 50 godina rada nisam viknuo. Nije bilo potrebe. Imao sam autoritet i nisam morao da vičem. Viču oni koji nemaju kontrolu nad situacijom. Direktor mora da zna rešenje za sve. Kako radnici mogu da poštuju direktora koij se samo dere? Ne poštuju ga, zato zabušavaju. Danas se mnogo viče, a ništa se ne radi. Samo lajete, a ne ujedate. Vidim, danas kao da je postala neka moda toko će koga da preveze da bi nešto sitno skupio za sebe. Kad sam hteo da napredujem na neko mesto, a ono bilo zauzeto, nisam gledao kako da smestim tom što je iznad mene, nego kako da njega što pre unaprede, da ja dobijem njegov posao. Ono što ućarite u poslu na kvarno, uvek ćete desetostruko da platite. Mogu da vam potpišem.

Rećićete da smo mi u naše vreme podizali kredite i da ih vi sada zato plaćate. Da vi plaćate naše spokojno doba. Malo morgen! Kad čovek napuni 40 godina više nema pravo da se žali na roditelje, ili da njih krivi zato što je on izgubljen slučaj. Isto je i sa istorijom. Kad od nečega prođe deset godina, više nemate pravo da se žalite na to. Prvo je bio kriv Tito, pa Milošević, sad su krivi Žuti, kriv je Vučić. Tako smo i mi mogli da pričamo da nam je kriv kralj, ili da nam je kriv Hitler, pa da ceo život budemo gladni.

U naše vreme, kad bi se nešto pokvarilo - mi bismo popravljali. Vi deco, samo gledate kad ćete da kupite novo ili da zamenite. Makar to novo bilo i lošije. Nema veze - važno da je novo. Kao muve bez glave. Menjate preduzeća na godinu dana. Venčavate se, pa se razvodite - i kad mora i kad ne mora. Bacate pare - i kad mora i kad ne mora. Dozovite se pameti! Naučite da cenite ono što imate. Možda nešto onda i steknete.

Da vidimo sad: Šta imate? Obrazovani ste. Da ne ulazimo u sistem obrazovanja, sigurno ste obrazovaniji nego što smo bili mi. Možete da radite, ali uglavnom radite na crno. Ili dobijate pare naruke kao mufljuzi, ili ste prijavljeni na neku crkavicu da preduzeće ne bi plaćalo poreze i sve što treba, a ostalo dobijate naruke. Isto kao mufljuzi. Od nečega mora da se živi. To razumem. Ne razumem zašto se ne izborite za sebe.

Jel’ sistem takav da svi uglavnom rade na crno? U redu. Radite na crno i vi neko vreme.Bolje nego da ne radite ništa, od nečega mora da se počne. Ali to je početak. Samo prvi korak. Kao kad sam ja bio pomoćnik majstora. Ako ne možete drugaačije, radite i na crno, ali radite tako da niko drugi to što radite ne može da radi kao vi. Radite više i bolje od drugih.

To znači da prvo treba da znate šta je bitno. Bitne su pare. Vaš rad treba preduzeću da donese pare. Kako se prave pare nećete naučiti na fakultetu, ali hoćete na poslu. Vidite tamo ko je najbolji, ko najviše doprinosi, pa za početak radite isto što i on. Onda se dopunjujte onako kako mislite da treba, da budete bolji od tog koji je najbolji. Tako se zauzima početna pozicija. Donosite pare.

Šta će nadređeni sa tim parama da rade - hoće li da ih spiskaju na budalaštine ili će da ih ulože kako treba - to nije vaša stvar. Ne na početku. Trebaju oni vama, da vas plaćaju, trebate vi njima, da im donosite te pare. Pristali ste da radite pod određenim uslovima, nemate izgovor da ne date svoj maksimum na poslu. Ma kako loši uslovi bili, ma kakve neznalice nadređeni bili (pod uslovom da su neznalice, svakako to nije vaša briga kad počinjete karijeru), izgovora nema. Steknite vi deco prvo ugled, pa onda menjajte poslovnu kulturu. Ne možete da izvoljevate samo na osnovu diplome. U ambijentu u kom ste se rodili - ne možete. Da ste se rodili u nekoj drugoj zemlji mogli biste, ali niste.Pomirite se s tim, ali i budite zahvalni na tome što ste bili u prilici da se školujete. Moglo je da bude i gore. Mogli ste da se rodite u nekoj afričkoj zabiti u kojoj deca idu bosa i vladaju zarazne bolesti, pa niste. Šta biste onda? Neću ni da mislim na to. Daleko bilo. Ne čini se to vama tako, ali ipak ste imali sreće. Čim čitate ovo, znači imate kompjuter. Kompjuter nije jeftin, ne može da ga ima svako. Imate i krov nad glavom, jel’ da nemate ne biste imali gde da držite kompjuter. Pismeni ste, znači možete nešto da napravite od sebe. Išli ste u neku školu, nešto ste valjda i naučili.

Zato radite, umesto da palamudite. Postanite neko ko doprinosi gde god da sedne da radi. U državi neradnika, mnogo je lakše istaći se nego tamo gde svi prave pare.

Jel’morate da radite na crno? Uzmite i pročitajte Zakon o radu. I ako ne radite na crno, uzmite i pročitajte Zakon o radu. Radite u vremenu hohštaplera, hohštapleri u se izborili za to da ovo bude njihovo vreme. Uvek morate da znate koja su vaša prava i obaveze. Da vas ne bi vozali, a i da biste na osnovu ispunjavanja obaveza sutra mogli da zahtevate svoja prava.Ako se ne izborite za sebe niko drugi neće. Onda ako hoćete da radite na crno, to je vaša odluka i znate na kom ste terenu. Ni to vreme hohštaplera neće trajati večno. Može da se promeni.

Sve u svoje vreme. Ne možeš objavljivati rat, ako nisi okupio vojsku i nemaš oružje. Ne ide. Izgubićeš. Tek kad se pokažete na poslu, počnite da radite na tome da ostvarite svoja prava. Do tada – ćutite, učite i radite. Takvo je vreme i takav je poslovni ambijent. Možete da ga menjate, ali kad stignete na vrh.

Ako se dogodi da radite dobro, a neko hoće da vas iskoristi pa posle šutne, kao što danas koriste mlade vredne ljude (u moje vreme toga nije bilo), presavijte tabak ako imate pravnog osnova za to. Zahtevajte nadoknadu za svoj rad na sudu. Vodite računa i nemojte da se zalećete, ako ne možete da dobijete. Nadam se da znate da se poslodavac ne tuži da bi mu se napakostilo i zato što vas je nečim naljutio. Posao je posao. Nema mesta za ljutnju. Ko se ljuti u poslu, taj nema pojma sa poslom. Poslodavac se tuži u slučaju da sa njim ne možete drugačije da se dogovorite, ako vas je na neki način oštetio, a vi imate dovoljno dobru pravnu osnovu i advokata koji to može da reši u vašu korist. Dobro se raspitajte i deset puta izmerite pre nego što presečete. Stavite na vagu posledice i korist. Ako stvarno nema drugog načina, ako poslodavac ozbiljno povređuje zakon, a vi već imate neki ugled i dobre kontakte, pokažite zube. To nije ni sramota, ni nekorektno. Imate prava. Ako ih ne koristite – neznalice ste. Džaba vam fakulteti, koristiće vas uvek. Mogu da se ljute na vas. Dobro. Jel’ vas neko pitao da li ste se ljutili kad ste kao magarci crnčili, pa oni rešili da vas šutnu? Malo morgen! Ako radite predano duže vreme, možete da zahtevate normalne uslove i da ispravljate krive drine. Neki još treba da riljaju da bi bili u toj poziciji, a neki od vas već sad to mogu.

I kad uspete, nemojte da prestajete da radite deco. I ne gledajte one koji ne rade, sem ako ti neradnicine rade za vas. Ne zavidite onima koji su povlašćeni položaj zaslužili onako kako vi ne možete. Neki su nasledili firmu, pa ne moraju da brinu za svoje mesto pod Suncem (moraće i oni da brinu kad poslovanje bude na njima i kad budu morali da isplaćuju plate ili da zatvore preduzeće).

Gledajte svoj posao, i gledajte ga dobro. Ne kukajte zbog poslovnog ambijenta. Ili naučite u njemu da plivate dok se sam ne promeni ili ga menjajte. Mladi ste, dok dođete do penzije pravila igre će se promeniti još pet puta. Uvek će biti dobrih i loših aspekata, na vama je da ih razumete i iskoristite najbolje što možete. Gledajte da ne muljate u poslu – mirnije ćete spavati, a i deca vas se neće jednog dana stideti. Ako tako radite, imaćete budućnost. Nije vreme za zafrkavanje, a vi se, draga deco, zafrkavate.

*Autentičan tekst kucan je na pisaćoj mašini. Za objavljivanje na sajtu priredila: Miljana Nešković

+Radomir Matić

Spokojan penzioner. Pešadijski kapetan u vojsci SFRJ. Nekadašnji: učenik kod majstora u štampariji, predradnik u štampariji, kvalifikovan radnik u štampariji, visokokvalifikovan radnik u štampariji, šef odelenja u štampariji, šef tehničke pripreme u štampariji, tehnički rukovodilac štamparije i direktor štamparije.

Najveći ponos: Što sam stečeno znanje o odnosu prema poslu uspeo da prenesem na unuku, danas uspešnu novinarku Miljanu Nešković (na čiji sam nagovor ponovo seo za mašinu u osamdeset petoj godini).