Istorija za ponos: Najveća građevina na Dunavu

Brodove su kroz Sipski kanal vukle parne lokomotive

Sto sedamnaest kilometara, koliko je dugačka Đerdapska klisura, bilo je odvajkada nepremostiva prepreka za plovidbu. Čak četiri rimska imperatora su tokom jednog veka krotila đerdapske vrtloge i ambise koji su gutali legionare i brodove i zaustavljali dunavsku flotu. Tek krajem prvog veka nove ere uspeo je Trajan da „skrene reku i plovidbu Dunavom učini sigurnom“, kako je zapisano na tabli pronađenoj kod Karataša. Tada je izgrađen put uz samu obalu, a ponegde je usečen u stenu i ojačan drvenom konstrukcijom. Kod Starog Sipa prokopan je kanal, voda reke skrenuta u novo korito i tako izbegnute podvodne stene, šiljci i grebeni. Robovi-galioti mogli su da vuku brodove i uzvodno.

Regulacija Đerdapa

Razvoj nauke, naročito tehničkih nauka u 19. veku otvorio je ogromne mogućnosti za iskorišćavanje vodnog potencijala Dunava. Ipak bezbedna plovidba Dunavom bila je moguća samo u delovima uzvodno i nizvodno od Đerdapske klisure. Da bi se ova ogromna prirodna prepreka prevalila korišćen je veći vodostaj ili je roba pretovarivana u manje dereglije koje su potom čuveni „locevi“ sprovodili kroz đerdapske tesnace. Godine 1896, nakon velikih međunarodnih radova, otvoren je Sipski kanal i time donekle izvršena regulacija Đerdapa.
Svečanosti povodom otvaranja kanala prisustvovali su austrougarski car Franc Jozef, rumunski kralj Karol I i ondašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović. Prisutan je bio i graditelj kanala, inženjer Hugo Luter.

Luteru je bio dobro poznat značaj Dunava na ovom mestu, pa je od Ministarstva za narodnu privredu Kraljevine Srbije zatražio koncesiju „za upotrebljenje vodne sile pri kataraktama Dunava i podizanje postrojenja, naprave i mašinerije za hvatanje vodene snage“. Snaga elektrane trebalo je da bude 30.000 KS, a električna energija bi „mogla da se prenosi do srpskih, mađarskih i rumunskih mesta, gde bi se upotrebila za razvoj privrede, ali i za osvetljenje pojedinih mesta, pa čak i Beograda“ – pisao je on u svom zahtevu ministarstvu. Do ovoga, ipak, nije došlo. Pretpostavlja se da ugarskoj vlasti nije odgovarao očekivani napredak koji bi Srbija ubrzo ostvarila izvozom električne energije. „Luterovim“ kanalom brodove su uzvodno vukle parne lokomotive.

Početak izgradnje
Godine 1956. počela je saradnja (tada) jugoslovenskih i rumunskih vlasti. Dve države nameravale su da zajednički iskoriste veliki hidroenergetski potencijal Dunava u Đerdapskoj klisuri. Najpre je osnovana mešovita komisija za rukovođenje i koordinaciju poslova, a potom su usledili istraživački radovi, izrada studija, planova, dogovori, pregovori… Projekte su izradili beogradski „Energoprojekt“ i bukureštanski Institut za studije i hidroenergetsko projektovanje. Nakon tri godine (1959) utvrđeni su svi aspekti sistema: tehnički, ekonomski i pravni. Dogovoreno je da se izgrade dve hidroelektrane sa plovidbenim sistemima. Tako će biti iskorišćen energetski potencijal Dunava, a plovidbeni sistem trebalo je, konačno, da obezbedi sigurnu plovidbu brodova.

Radovi na izgradnji HEPS-a započeli su zvanično 7. septembra 1964. godine, istovremeno na obe obale Dunava. Da bi se obavio ovaj složeni posao i graditeljski poduhvat svetskih razmera, bilo je angažovano i do 8.000 radnika, uz upotrebu najmoćnijih i najmodernijih mašina tog vremena i džinovske mehanizacije. Dobra organizacija posla, sinhonizovanost radova, obezbeđivanje svih neophodnih uslova za rad graditelja, ali i za njihov normalan život – apsolutno se podrazumevalo. Kako je svaka strana izvodila radove na svojoj teritoriji, bilo je neophodno i sinhronizovati radove sa rumunskim graditeljima.

Pregrađivanje Dunava

Da bi se formiralo akumulaciono jezero, na teritoriji Srbije raseljeno je oko 8.500 stanovnika i šest naselja, dislocirani Trajanova tabla i praistorijski lokalitet Lepenski vir. Potpoljen je i „Luterov“ Sipski kanal. Inače, na rumunskoj teritoriji preseljen je znatno veći broj stanovnika – oko 14.500. Pored toga, za tako veliki broj radnika na gradilištu počela je izgradnja novog naselja, pa je ubrzo niklo naselje na Karatašu. Kladovo, koje je do tada bilo mala varošica, postalo je centar svih dešavanja na ovom delu Dunava. Gradić se ubrzano širio, izdizao novoizgrađenim višespratnicama i počeo da se osavremenjuje.

Najpre su izgrađene hidroelektrane na obe obale i po jedna brodska prevodnica. Zatim je započela izgradnja zajedničke prelivne brane sa 14 prelivnih polja, od kojih svakoj strani pripada po sedam. Ukupna dužina građevine iznosi 1.278 metara, ona je potpuno simetrična i identična je na obe strane. Simetrala objekta predstavlja državnu granicu.

Pregrađivanje reke bio je poseban građevinski poduhvat, s obzirom na veličinu reke i količinu vode. Sa obe obale ubacivane su betonske kocke teške i do 15 tona, betonski ježevi od 25 tona, kameni i betonski blokovi, gabioni (metalne konstrukcije u obliku mreže, ispunjene kamenom). Pregrađivanje reke završeno je avgusta 1969. godine. Te godine započeti su i radovi na izgradnji 400 kilovoltnog razvodnog postrojenja.

Obe elektrane povezane su međusobno tako da elektrana na našoj teritoriji može da isporučuje električnu energiju u mrežu na rumunskoj strani, i obrnuto.

Hidroelektrana
Svaka elektrana ima po šest hidroagregata snage po 190 MW sa vertikalnim Kaplanovim turbinama. Prečnik turbina je 9,5 metara, a instalisani protok vode 800 m3 u sekundi. U vreme kada su montirane, bile su to najveće turbine te vrste u svetu. Rotor svakog generatora težak je po 640 tona, prečnika od gotovo 15 metara, sa 71,5 obrtaja u minuti.

Po veličini i snazi svih agregata, HE „Đerdap“ je u to vreme zauzimala peto mesto u svetu.
Prvi agregati pušteni su u rad 6. avgusta 1970. godine. „U 1 čas i 40 minuta iz „Đerdapa“ su potekli prvi kilovati električne energije. Priključenje na mrežu izvršeno je pet meseci pre roka. Već prvog dana za potrošače je proizvedeno blizu milion kilovat-časova električne energije. Povodom uključivanja u mrežu, đerdapskim graditeljima je iz cele zemlje stigao veliki broj telegrama i srdačnih čestitki za ovaj radni uspeh“, zabeleženo je tada. Obe elektrane su međusobno povezane tako da u slučaju potrebe agregati elektrane na srpskoj strani mogu isporučivati električnu energiju u mrežu na rumunskoj strani i obratno.

Rumunska brodska prevodnica počela je prevođenje brodova 3. avgusta 1969, a jugoslovenska oktobra 1970. godine. Izgradnja HE „Đerdap 2“ počela je 1977, a prvi agregat pušten je u rad 1985. godine.

Dunavski locevi
O opasnim đerdapskim vodama zapis je ostavio i Vuk Karadžić, dok je službovao kao carinik u Kladovu. Zabeležio je: „U Dunavu su između Golupca i Kladova ona za lađare strašna mesta, gde se slabo kad vidi kamenje posred vode, nego samo ključevi i klobukovi (…) a stoje tu i kazani u kojima se voda jednako obrće, i lađe, osobito male koje na onaj kolovrat naiđu, `oće da proguta“. Jedini koji su se hvatali u koštac sa Đerdapom bili su „locevi“, iskusni brodari koji su sprovodili konvoje kroz klisuru. Njihovo zanimanje bilo je jedno od najcenjenijih u ovom kraju, a plate ponekad veće i od ministarskih. Zabeleženo je da osiguravajuća društva nisu priznavala štetu na brodovima koji nisu imali svog loca. Ovo unosno i cenjeno zanimanje ugasilo se izgradnjom HEPS-a, kada je prestala potreba za njim.

Otkriće Lepenskog vira
Uporedo sa izgradnjom HEPS-a odvijala su se i obimna arheološka, geološka i etnološka istraživanja. Kultura lepenskog vira otkrivena je 1965. godine, a radovima je rukovodio Dragoslav Srejović, kasnije čuveni profesor arheologije. Otkriće Lepenskog vira predstavljalo je senzaciju svetskih razmera: označeno je kao najstarije urbano naselje u Evropi i predstavljalo je evropski centar tzv. neolitske revolucije, kada je čovek počeo da pripitomljava životinje i uzgaja biljke. Lokalitet je izmešten od mesta otkrića tridesetak metara kako bi se sačuvali eksponati i danas je atraktivna kulturno-turistička destinacija.

S. Roslavcev