Učenje je zakon

Dok se roditeljsko “Uči, sine” shvata kao gušenje bogom dane autonomije i slobode za svakog šatro autonomaša i slobodara. A i kako bi drugačije, kada su i ti roditelji svoje vreme najčešće provodili pred ekranizovanim fudbalskim utakmicama ili sapunicama iz Meksika, Indije, Turske ili sličnog aktuelnog izvoznika popularnog treša. Dakle, jedno “Uči i postaćeš bolji čovek” upućeno dečurliji obično nije predstavljalo nekakvu duboku filozofska mudrost. Već čisti pritisak stvoren sa namerom da zagrejemo stolicu, dobijemo bolju ocenu, i time sebi obezbedimo sredstva za život koja ne podrazumevaju dilovanje narkotika (za dečake) ili telesne ljubavi (za devojčice). A roditeljima obezbedimo jeftin razlog da se pred komšilukom ponose plodovima svojih prepona, odnosno rezultatima one jedne nespretne osmomartovske noći. Ali, guess what? Bili su u pravu. Učenje jeste najbolji način da postanemo bolji ljudi.

I o tome se kvalitetno drobilo od antike naovamo. Sokrat je, na primer, navodno izrekao onu često (pogrešno) citiranu – da zna da ništa ne zna. I iako dotični junak Platonovih dijaloga to zapravo nikada nije rekao, jeste mu izletelo to da je istinska mudrost rezervisana samo za bogove, a ne smrtnike. Međutim, ovo je (za njega) bio najbolji mogući nagovor na štreberluk. Poenta je u sledećem: ako pođemo od stava da blage veze sa životom nemamo, to nam otvara gomilu prostora da naučimo neke nove stvari. Da zagrejemo stolicu i izoštrimo um, i tako postanemo bistrija i moralnija osoba. Tako je, moralnija. Sokrat je umeo da kaže i da svako ko poseduje znanje – neće činiti zlo. Drugim rečima, niko voljno i niko ko zna stvari ne čini loše stvari, naprosto zato što želi dobar život za sebe. Za drugog važnog junaka istorije filozofije, Frensisa Bejkona, znanje (je) predstavlja(lo) moć. I to je isto prokleto tačno. Znanje je moć ovladavanja čoveka nad prirodom u sebi i oko sebe. Ima li šta hrabrije od toga, čekali pred Biroom za nezaposlene ili ne?Moralni i moćni, svi smo heroji kada nešto znamo dobro i kvalitetno. I zato, zapitajmo se ponekad i šta ćemo znati, a ne samo gde ćemo raditi u ovom životu, jednom jedinom koji imamo.

Konačno, nije ta gnjavaža sa učenjem rezervisana samo za dežurne štrebere. Uostalom, niko ne voli pametnjakoviće. Tako je, većina ljudi jedva čeka da završi školu i započne sladak život ispunjen burekom ujutru, picom uveče, i onanijom na internet pornografiju između. Međutim, da bismo saznali nešto novo u životu, ne trebaju nam debeli cvikeri i odsustvo socijalnog života. Uz sveprisutne novine, dokumentarce i internete, ponekad nam ne treba ni škola. Neformalno učenje i te kako može biti dojajno. Jer dok nas škole teraju da znamo broj grla stoke u Nikaragvi, svaki (anti)božji Keplerov zakon, ponašanje kovalentnih veza, brakorazvodne parnice svakog prokletog Nemanjića – u neformalnom učenju se radi o nama samima i o našim sopstvenim željama. Možemo naučiti kako da grafički dizajniramo, kako da uzgajamo ruže i ostalu hortikulturu, kako da programiramo aplikacije za mobilne telefone, kako da sviramo gitaru ili saksofon, kako da crtamo karikature, kako da kreativno pišemo, kako da sečemo keramičke pločice, šta god nas pali. I, zato, hajde, idimo i učimo stvari. Jer šta nam drugo preostaje u ovom kratkom vremenu na Zemlji osim da naše lobanje i njihove neobično velike mozgove ispunimo sadržajem? To znanje je sve što će nam na kraju dana zaista ostati, i što nam niko ne može oduzeti. Umesto svih ostalih motivacionih budalaština iz priručnika za samopomoć, učenjem zaista postajemo bolje osobe prema drugima i prema svom odrazu u ogledalu. Ta stvar je zagarantovana. I to je, naprosto,zakon.Smart is the new sexy? Oduvek je tako.