"KRVAVI SELFI U CENTRU GRADA: Kako su prolaznici reagovali na dvostruko ubistvo"
Iz dana u dan pišem, prevodim i prenosim razne krvave vesti i, naravno, pratim kako one prolaze, koliko se čitaju, šeruju, tvituju i iskreno me zabrinjava društveno mentalno stanje.
Napola očekujem da će neko od kolega jednog dana da uleti u redakciju sa sekiricom i da počne da cepa glave.
Lepo bi se čitalo.
"Novinar portala Nadlanu ubio dve koleginice sekirom"
Nakon toga bi usledilo 15 pratećih vesti, svaka bizarnija i morbidnija od prethodne.
"Novinar razapeo mrtve koleginice na krovu"
"KRVAVI SELFI U CENTRU GRADA: Kako su prolaznici reagovali na dvostruko ubistvo"
I sad budite iskreni prema sebi pa recite - da li biste kliknuli na tekst sa ovakvim naslovom?
Vidite?
O tome pričam. I ja bih.
Mada, nije samo da volimo da čitamo. Ne, volimo i da komentarišemo boleštine.
Na tekstu o serijskom silovatelju ćete videti 20 komentara od kojih će vas poneki i uplašiti. Komentari tipa "ja bih ga natakao na us**n kolac", "takve treba javno bičevati", "silovala bih ja njega, al slomljenom flašom" itd, strašnije i krvoločnije.
Ljudi, nije šala, kad ovo čitam, stvarno se plašim... Ljudi koji to pišu slobodno šetaju ulicom.
Šta će biti kad ih neko razbesni?
"Kinez mačetom napadao prolaznike u Knez Mihajlovoj" - sećate li se toga? Čovek je bio običan profesor engleskog jezika kome je u jednom trenutku nešto kvrcnulo u glavi.
Da li svi u glavi imamo te napukle daščice, koje samo čekaju?
Ali ne, niko ne veruje da je gubav dok mu pas ne donese ruku koja je otpala deset metara dalje.
Tako i mi, niko ne misli da je bolestan, da ima poremećene vrednosti i interesovanja.
Sreća u nesreći je što nismo samo mi, kao nacija takvi. Ceo svet je takav.
S jedne strane, nikoga ne interesuje to što gomile svakodnevno umiru u Ukrajini, ali s druge, "Slatke male ubice: Ubile drugaricu jer ih je uhvatila na delu" su najčitanija vest čitavog dana!
Rakete ubijaju decu u Gazi? Ništa. Troje ljudi pogleda vest. Sa druge strane, "JEZIVO: Otišla sa drugaricom na žurku, pa joj odrubila glavu!" - čita se ko ludo!
Nestala Katarina Zarić - svi čitaju. Katarina pronađena! - niko.
I, ne, ne možemo da krivimo medije jer pišu te gluposti - niko te vesti ne izmišlja, sve su to istinite informacije i mi ih ne izdvajamo u odnosu na ostale ni na koji način.
Da li je moguće da smo svi postali sociopate, pa toliko uživamo u nesreći i krvoproliću?
Ili smo toliko nesrećni, pa nam svaki znak da ima nekog kome je gore, dođe kao blagoslov?
Sad verovatno shvatate moj blagi strah od pomahnitalog kolege (ili koleginice, da se niko ne oseća zapostavljeno). Čak, verovatno pomišljate na onu Vesnu što vas čudno gleda kad idete na pauzu... Samo nemojte vi prvi, preventivno, da udarite.