Vesna Dedić: Novinarstvo nije glamurozno!

Vesna Dedić je diplomirala Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu i bavi se novinarstvom. Jedna je od prvih voditeljki NTV Studija B, urednica i voditeljka Jutarnjeg programa Televizije Beograd i proslavljena voditeljka emisije Balkanskom ulicom. Pored toga, bavi se i književnošću, kao i podučavanjem novinarske profesije.

Šta je za Vas novinarstvo?

Ja ti nisam dobar sagovornik za tu temu zato što sam ja, zaista, uspela od prvog dana nekako da se bavim novinarstvom koje je negde uvek na granici... Ne mogu da kazem pretenciozno sa umetnošću, ali ja sam zaista uvek izbegavala da idem na pres konferencije i takve događaje. Uvek sam se bavila nekim vidom autorskog novinarstva. Tako da... Ja sam jedna od onih srećnica koja je uspela da neke svoje ideje i stavove uklopi u emisiju koju radi. A standardno novinarstvo: dođeš u redakciju, ideš na događaje na koje te urednik pošalje je nešto što sam ja radila kao mlada, ali tada sam se strašno mnogo bunila, svađala i lagala. Sećam se kada su me poslali na prvu pres konferenciju koju je držao neki političar, ja sam se vratila i rekla: Ju, ja ono ništa ne razumem... Onda su me svi pitali kako ne razumem, pa sam ja lagala da ništa nisam razumela šta je on pričao i da taj tekst ne umem da napišem. Zbog čega? Zato što sam želela da me više nikada tamo ne pošalju, jer je meni to dosadno.

Da li ste imali podršku porodice u želji da se bavite novinarstvom?

Ma ne, ma koja porodica... Nisam, naravno. Puštali su oni mene i u osnovnoj i u srednjoj školi da ja tu kao nešto pišem, snimam, radim i to... Ali su se zaista nadali da ću se, kad završim svetsku književnost, vratiti u Podgoricu i u gimnaziji predavati. Eto, to su voleli, da budem „gospođa-žena“, da imam tri meseca letnjeg raspousta i mesec dana zimskog. Sećam se kada sam snimala prvi prilog za Beogradsku hroniku... Bio je udes na Pančevačkom mostu i bio je neki sneg i led i ja sam se onako tresla, što od treme, što od hladnoće... Onda me je tata nazvao, tada sam imala dvadeset i jednu godinu, i rekao: Nisam ja one hiljade maraka slao u Beograd da bi se ti smrzavala na minus dvadeset, vraćaj se kući! Eto, to je podrška cela...

Kada ste prvi put shvatili da je novinarstvo pravo zanimanje za vas?

Nikad. Ja mislim da novinarstvo uopšte nije pravo zanimanje za mene. Ja sam godinama mislila da je to jedno lepo zanimanje. Eto, u tom zanimanju sam se našla. A danas, posle 20 godina staža, mislim da sam svoju energiju, svoju kreativnost, kao i znanje sa fakulteta mogla da upotrebim možda na bolji način u nekoj drugoj profesiji. I to bi bilo i finansijski isplativije. Prosto, novinarstvo je jedan krug u kojem možeš da budeš slobodan kada je reč o tvom moralu, ali kada je reč o tvojoj kreativnosti, ako se baviš televizijskim novinarstvom uvek je neka granica tamo gde ti odredi televizija i produkcija. Ja radim emisiju “Balkanskom ulicom” koja je popularna i cenjena, ali ta emisija ne izgleda kako bih ja zaista želela. Previše sam ograničena kao novinar uslovima produkcije.

Zašto preferirate televizijsko novinarstvo naspram radio ili pisanog novinarstva?

Ne preferiram televizijsko novinarstvo. Počela sam da radim na radiju još kao dete, sa trinaest godina. Zatim sam kao srednjoškolka pisala za tadašnju omladinsku štampu koja je tada bila moćnija od današnjih tabloida. Mi smo rušili sisteme. To sam radila, prezirala sam televiziju jer mi je bila mainstream pošto sam ja bila sva umetnički nastrojena, potpuni underground. Mislila sam da na televiziji rade samo glupaci i nikad mi nije padalo ni na kraj pameti da se bavim televizijskim novinarstvom. Kada sam iz tadašnjeg Titograda, današnje Podgorice, došla u Beograd ja sam radila na radiju, počela pisati za neke novine i potpuno sticajem okolnosti reditelj Dušan Varda mi je rekao da se osniva nova televizijska stanica NTV Studio B, da bi bilo baš dobro da počnem tamo da radim i da su dobri honorari. Pošto mi je falilo para jer sam bila pred kraj fakulteta, ja sam rekla: ,,Aj, važi!” i počela tamo da radim kao jedan od prva dva voditelja te stanice. Onda sam se prebacila na RTS i tako dvadeset i nešto godina. Ja sam u televizijkom novinarstvu i trudim se da dokažem samoj sebi da na televiziji ne rade samo površne voditeljke… Ali i dan danas bih više volela da pišem, na primer, za Politiku ili da vodim noćni program na 202.

Šta je po Vama dobra, a šta loša strana televizijskog novinarstva?

Ako si dobar novinar, bices dobar novinar i u Press-u i u Scandal-u. Mnogi se neće složiti sa mnom verovatno. Ti pred kamerama dobro izgledaš kada si siguran u ono što govoriš i imaš samopouzdanje. Dobra strana novinarstva je to što je lepo, novinarstvo se stalno menja, upoznajete mnogo ljudi i takav posao nikada ne može dosaditi. Loša strana je to što postoje loši urednici, postoje šefovi koji su polupismeni i oni koji nikada nisu uzeli mikrofon i pricaju kako bi trebalo da se radi. Često se ne plaćaju honorari, male su plate. Budite sigurni da ako za prvih petnaest godina napravite uspešnu karijeru, moći ćete nekako i da živite od toga.

Šta mislite da je bilo presudno za Vaš uspeh i šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Pa ja mislim da je uspeh što nikada ništa nisam slagala pred kamerama, a radila sam devedesetih, u doba građanskih ratova i doba SPS-a i radim poslednjih deset-dvanaest godina u doba tranzicije i stvarno nikada ništa nisam slagala. Bila sam hrabra... to mislim da je uspeh. Zbog toga nikada nisam imala ogromnu platu, ili neke ogromne dodatke na platu, niti sam dobila stan... Ništa nisam dobila... A šta je bilo presudno za moj uspeh... Ne znam... Talenat, kreativnost, iskrenost, emocije! Ustvari, nikada se nisam stidela da uradim nešto onako kako ja mislim da treba, da pojednostavim. Recimo, ja sam počela da radim TV kritiku, TV priloge koji su predstavljali knjige. I do mene, do neke druge – treće godine, uvek su prilozi o knjigama izgledali isto. Slika se knjiga, novinar vrti stranice u kadru i knjiga je uvek na drvetu, ili u travi... I novinar tako priča, nekim teškim jezikom, o toj knjizi. Kada sam dobila prvi prilog sećam se da je to bila neka knjiga o Drugom svetskom ratu i ja sam otišla u televizijsku arhivu, za početak sam pročitala knjigu, znala sam o čemu se radi, nisam prepričavala ono što piše na zadnjoj strani, pa sam našla kadrove Drugog svetskog rata, pa sam našla adekvatnu muziku i stvarno od toga napravila neki filmić. Pričala sam gledaocima podrazumevajući da tu emisiju gledaju i domaćice i akademici, nekim jezikom, trudeći se da im objasnim ne da sam ja neviđeno pametna, da sam neke stvari naučila na fakultetu, već da im objasnim zbog čega bi trebalo da pročitaju tu knjigu. Pričala sam jednostavnim jezikom i nisam imala strah od toga... Eto, mislim da je to presudilo.

Da li se često događa da se mladi novinari razočaraju u novinarsku profesiju?

Pa ja, na primer, moje učenike savetujem da što ranije uđu u svet novinarstva, da se zadrže tu godinu-dve dana i da posle dobro porazgovaraju sami sa sobom i da vide da li je to posao za njih. Da što ranije uđu u novinarstvo, da bi na vreme shvatili da to možda i nije za njih, jer novinarstvo na terenu, u redakciji, izgleda potpuno drugačije od novinarstva koje vi vidite. Balkanskom ulicom baš lepo izgleda, ja sedim u studiju, bolje ili malo gore našminkana, lepšoj ili manje lepoj haljini i tako, malo ćaskamo, baš slatko izgleda sve... A ono što se ne vidi su dani provedeni u arhivi, ne vide se nadrndane sekretarice koje neće da ti izdaju kasetu, ne vidi se kamerman kojeg je iznervirala žena, pa neće da ti podigne kameru... Ne vidi se, kao na primer danas, da sam dva sata čekala montažerku da dođe, ne vidi se da nije bilo grejanja, da sam se smrzla, ne vidi se da mi dete trenutno ima temperaturu i da ja moram da jurim kući i da sam dobila za oktobar 24 000 dinara platu, jer sve to deluje mnogo glamuroznije. Postaneš popularno televizijsko lice, ideš ulicom i svi se oduševljavaju, ideš na premijere i modne revije i svi misle da si divna, a ne vide onu ružnu stranu novinarstva...

Jelisaveta Popov