Gorica Nešović: Sa 25.000 dinara može da se preživi, ali ne i da se živi!

Zato, nikad više nemojte svoje bake da pitate zašto su neraspoložene. Jer vam to neće reći, dok vam, umesto onoga što ste očekivali, pružaju čajne kolutiće iskopane iz ko zna koje prodavnice!

Do ovakvog zaključka došla je koleginica Gorica Nešović, voditeljke radio-emisije “Buđenje” na “Radio Indeksu”, koja je mesec dana pokušala da bude jedna od penzionerki koja živi sama, a od sume za koje je neko u državi procenio da je dovoljna za život...

- Odmah sam shvatila da je važna organizacija! Unapred sam planirala svaki dan. Bilo je bitno da se ništa ne baca, a da se hranim kao i inače. Jedem malo mesa, uglavnom piletinu i ribu, tako da nisam menjala ishranu. I znate šta? Može da se preživi, ali to nije život! Jer ga ne čini samo hrana! Stalno sam se preračunavala. Kupovala sam samo sa spiska, što je neviđeni osećaj, pre svega, teskobe. Kad je došla četvrta nedelja, pomislila sam kako je još malo, pa kraj. Ali za mene. A mnogi ljudi stalno tako žive. Od te teskobe su namršteni i nervozni - priča Gorica.

NEMA KAFE NI KAFIĆA!
Gorica Nešović tokom eksperimentalnog meseca nijednu kafu nije popila u kafiću. - Nigde nisam ni otišla. Kao da živim na Marsu. Totalna izolacija. Čovek je socijalno biće, mora da ima neki društveni život, da ode barem jednom mesečno u bioskop, pozorište. Da se vidi sa prijateljima. Nije ni čudo što penzionerke idu jedna kod druge i gledaju serije. Pitali su me neki slušaoci da li sam predvidela da imam i neke unučiće, pa da ih obradujem čokoladom. Tada sam se setila kako se neka deca žale da im baba stalno kupuje neki glupi keks, koji oni ne jedu - kaže ona.

Prepričavajući svoje iskustvo, ona kaže da je u startu odvojila 3.000 dinara za lekove, koliko se procenjuje da je mesečni prosek. Računi tada još nisu bili stigli.
- Redovno sam kupovala voće, povrće, jogurt. Hleb ne jedem. Doručkovala sam ovsene pahuljice sa dve kašike mekinja prelivene jogurtom ili kefirom. U to sam dodavala kašičicu mlevenih oraha, malo suvog grožđa. Nekad malo meda ili kašiku džema. Kasnije sam jela bananu ili neko drugo voće. Za ručak sam, na primer, kuvala grašak sa pola veze zeleni, dva, tri krompira i jednim pilećim belim mesom. To sam jela dva dana, a ostatak zamrzavala i ručala u četvrtoj nedelji. To je važilo i za boraniju, sočivo, sladak kupus. Večerala sam keks i čaj ili rižoto sa povrćem, proju sa jogurtom, pečeni krompir - objašnjava Gorica, i nastavlja:

- Tako sam, što se hrane tiče, pregurala mesec. Suština je da ne bih umrla od gladi, ali život čine mnoge druge stvari! Tokom eksperimenta, potrošila sam malo manje od 10.000 dinara za hranu, za lekove još 3.000. Kad budem platila račune, ostaće mi malo. Nedajbože da mi je crk’o bojler ili slavina! Ne znam kako bih - kaže naša sagovornica, uz tužnu konstataciju da iznošena odeća i obuća, kupovina u jeftinijim samoposlugama i večita teskoba, nisu ono što su ljudi zamišljali da će imati u svojim poznim godinama.
Izvor: alo

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.