Novogodišnji program ili klonirana tuga

To je ono što se traži i što prolazi, to je ono jedino što uopšte i može da prođe i svako ko bi se usudio da pokuša sa nečim manje neukusnim budala je, otpadnik i luzer u tržišnoj utakmici. Slavoljubivo razmetanje onim što je “zabeležio piplmetar” zvanična je potvrda kulturnog ponora u kojem smo sačekali 2015.godinu, baš kao i 1992. Ili treću, sedmu, nebitno.

Pink koji se “otarasio balasta Granda” priredio je svoj grandiozniji Grand. Televizijski kritičar mora da se izloži toj vrsti programa kako bi o njemu mogao argumentovano da piše. Studio jeste veći od onog kojim raspolažu “miševi” kako napisa neka uposlenica na Pinku misleći na kolege sa Prve koji taljigaju u istom glibu. Šta se moglo videti? Ta količina tehničkih propusta za televiziju koja pompezno slavi svoje godišnjice je, najjednostavnije rečeno, nerazumljiva. Kako može da se desi da se nekoliko puta puštaju plejbekovi pevača koji nisu prisutni u studiju što je one koji jesu dovodilo u komične situacije? Kako može da se desi da pevači u drugom redu pričaju između sebe dok ovi u prvom pevaju? Kako je moglo da se dogodi tako stravična montaža bez ikakvog kontinuiteta kao kolaž nabacanih kadrova? Kako je smelo da se dopusti da orkestar u plavim šljokicama zasedne pa da ustane kad im neko iza kamere mahne rukom i sve to bude snimljeno i tako pušteno? Kako igraćica obučena u Romkinju može da dosađujući se šeta po studiju dok igra traje ? Kako u džinglovima svaki put može da promakne potpis sa odjavu programa “Proizvodnja ta i ta”?

Zatim i zvezde. Pink je program reklamirao objavom o 300 prisutnih pevača? Za tu priliku eksuhumirana je Branka Sovrlić, lepo je setiti se, rehabilitovana neprepoznatljiva Jami i, uprkos svemu, u studio puštena Vesna Rivas u fejk UGG čizmama prekrivenim ščljokicama i repom vezanim crnom gumicom sa tegle? Izostanak velikih zvezda ne računajući mini koncert Harisa i Cece, poražavajući je za ovu televiziju. Pinkovo narodno veselje faktički je iznela Zlata Petrović u haljini u boji televizije, potpomognuta Viki Miljković i Vesnom Zmijanac koja se i nije dugo zadržala. Tone Pinkovh zvezda, nepoznatih ikome osm familiji i komšiluku, pravilo je gužvu i nabijalo zadatu brojku.I Grandove su pomogle, što je vrlo kolegijalno, pa je Rada Manojlović pojačala rezultat u korist poznatih nasuprot anonimnima.

Na Prvoj su isti ili slični ljudi pevali iste pesme podjednako neukusno obučeni, okruženi igračima koji su igrali iste igre. Istina je samo da tamo neko drži stvari pod kontrolom pa stvar deluje uljudnije televizičnije, ne raspušteno kao pod vašarskom šatrom. Vidi se da je taj horor, kakav god bio, snimljen za televiziju a ne za mladence da gledaju sa komšijama kad se svadba završi. Šaltanje s jednog kanala na drugi ostavlja bolnu dilemu koja zapravo nije dilema – Jel’ to to?

Da, uz 1537. reprizu domaćih komedija iz osamdesetih, to je to. To je ono čime se bavimo sada već četvrt veka. Doterujemo scenografiju, šminkamo fasade, farbamo tarabe kako bi stvorili privid da nešto stvarno menjamo. Onda dođe najluđa TV noć da potvrdi koliko je krečenje bilo uzalud.

Milica Šešić