POZDRAV DRUGARU: Poslednji intervju Vlade Divljana

“Otežano dišem jer hodam ulicom a nisam baš u kondiciji”, smirivao me je kad sam mu priznao da mi ne zvuči najbolje. Dogovorili smo se da sutradan napravimo intervju u kojem nećemo patetisati, ali u kojem će objasniti šta se s njim dešava. Tako je i bilo. Razgovaraili smo pola sata. Bio je u bolnici.

Dva dana kasnije me je pozvao i zamolio da ne objavim intervju. “Kad dođem u Beograd, pričaćemo o svemu. Znam da te sad nerviram, napravili smo razgovor, a sad tražim da ga ne objaviš. Bojim se da će Dina i klinci to drugačije pročitati”, rekao mi je Vlada s kojim sam drugovao poslednjih 12 godina.

“Ok. Nije frka. Meni nije u interesu da objavljujem bilo šta iza čega ne stojimo obojica sto odsto. Ali šteta, nisi bio loš”, pokušao sam da budem duhovit. Poslednji put sam ga pozvao pre dve nedelje. Hteo sam da proverim kad dolazi. Rekao mi je da se ništa ne menja u planu da poseti Beograd početkom aprila i da će mi se javiti čim stigne. Danas me je zatekla vest da taj poziv neću dočekati. Vlada prvi put nije održao reč .

Kako si saznao da si bolestan?

- Slučajno. Išao sam na pregled povodom sasvim druge stvari, kad su posumnjali da imam kancer. Nisam paničio kad su mi rekli od čega bolujem. Napiši molim te kancer, rak mi je baš ružno. Dovoljno mi je bilo da pomislim na Dinu i decu i da dobijem neverovatnu snagu. Rešio sam da se borim jer imam za koga. Imao sam sedam dana da se naviknem da nešto nije u redu s mojim organizmam, da me nešto izjeda. Imao sam osećaj kako da mi je neko rekao “dobro došao u pravi svet. Sve ovo do sada je bilo zezanje”. Odmah sam počeo da se šalim na svoj račun. Rekao sam Dini kako želim da snimim posmrtan govor sebi. Kiselo se osmehnula. Meni je to i dalje zabavno. To, koliko ja znam, niko nije uradio. Valjda je to onaj naš beogradski duh. Iznenadio sam sebe tako cool pristupom. Cancer sam dobio na slepom crevu. Jebote, ne znam nikoga s tom dijagnozom. Lekari su prvo milili da je u pitanju dvanestopalačno. Kad su mi definitivno saopštili dijagnozu, počeo sam da se smejem. Od njega nemam koristi, ali imam štetu. Tako sam video stvari. Operisali su me i sve je bilo ok do jesenas.

Šta se onda dogodilo?

- Imao sam zakazani koncert u novembru u Beogradu koji sam morao da otkažem. Osećao sam strašne bolove. Na pregledu su mi rekli da sam dobio infekciju i zapaljenje trbušne maramice. Do tada nisam znao da je imam. Od tada više vremena provodim u bolnici nego kući. Ne volim da pričam o bolestima. Zvučim sebi kako baba, ti to fino upakuj da ne ispadnem kao parastuša. Nisam takav. Bolest je privatna stvar, ovo pričam tebi jer se znamo sto godina i znam da ćeš to upakovati da izgleda pristojno.

Iako si bio bolestan, svirao si prošle godine na Exitu. Zašto?

- To me i Dina pitala. Putovanja sam teško podnosio, ali kad stanem na binu, više nisam bolestan. Infekcije se dugo leče, a meni je organizam već bio iscrpljen borbom s kancerom. Promenio sam način ishrane i planiram da malo usporim. Neću svirati sigurno šest meseci. Tek na jesen planiram da sviram u Beogradu, da se odužim publici koju sam ispalio u novembru.

Plašiš li se smrti? Razmišljaš li o njoj? - Čovek ne može pobediti smrt. Znam to. Ne bojim se, čak i ne razmišljam o njoj. I sad sam u bolnici, a kad si ovde trudiš se da razmišljaš samo o lepim stvarima, o onome šta ćeš raditi kad izađeš. Pustili su me za novu godinu par dana kući, a onda sam se 15. Januara ponovo vratio. Puste me na dva-tri dana, pa opet bolnica. I tako. Hrvatski T portal je objavio da sam u teškom stanu i da je pitanje dana kad ću umreti. Zvao sam ih i zamolio da to skinu s neta jer nije tako. Ne zbog mene, znam ja kako sam, nego zbog prijatelja. Zovu me non-stop da provere jesam li živ.

Kad dolaziš u rodni grad?

- Hteo sam sad, ali je gadno vreme, pa ću pričekati kraj marta ili početak aprila. Uželeo sam se Beograda. Hoću da se viđam s drugarima i šetam, a ne da radim ili sviram.

Moramo opet da idemo na tamjaniku. Ne pijem je bez tebe.

- Obavezno. Poslednje zalihe sam potrošio. Brane mi da pijem, a tako bi mi legla čaša-dve tamjanike. Ti si mi je otkrio. Neću to nikada zaboraviti (smeh).

Kad ćeš dovesti sinove u Beograd? - Dolaze oni često, minimum dva puta godišnje.

Koliki su sada? Poslednji put kad smo se videli Pavle je bio još dete.

- Steva ima 16, a Paja 12,5. Nije što su moji, ali moram ti reći da su dobri momci, baš dobra i lepo vaspitana deca. Dina je tu odigrtala najvažniju ulogu. Njoj sam obećao da ću usporiti, da ću narednih šest meseci samo odmarati. A meni đavo ne da mira. I ovde u bolnici radim. Pišem muziku za film “Neposlušni građanin”. Uskoro bi trebao da izađe live koji sam snimio sa Ljetno kino bend u Kulušiću. Osim toga, planiram samo da se odmaram.

Boris Jakić

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.