MARKO VIDOJKOVIĆ: Tiho me ubijaju, vlast tako danas eliminiše nepoželjne

0

Neretko mi ljudi, u poverenju, sugerišu da treba da savijem kičmu, da malo smanjim doživljaj, da su vremena takva da se egzistencija dovodi u pitanje ako ne veslaš onako kako gazda diriguje.

Književnik i novinar Marko Vidojković (39) našao se paradoksalnoj situaciji. Knjige mu nikad nisu bile čitanije, valjda i prodavanije, a on nikad gore nije živeo. Da je rođen samo 500 kilometara zapadnije ili severnije, lagodno bi živeo od svog talenta lišen “zadovoljstva” svakodnevne brige o egzistenciji. Kako više od godinu ne može udomiti svoju radnu knjižicu na neko bolje mesto od Nacionalne službe za zapošljavanje, počeo je da sumnja kako su razlog tome kritike koje upućuje vlastima tokom retkih gostovanja na domaćim TV stanicama s nacionalnom frekvenciju. Nedavno je predstavio knjigu “Priče s dijagnozom”, zbirku tematski i strukturno različitih priča.

Koliko se “Priče s dijagnozom” razlikuju od svega što si do sada napisao, kako tematski, tako i u kompoziciji?

– Jasno je da se već po samoj formi razlikuju od svih mojih romana, a od moje prve zbirke “Bog ti pomogo” razlikuju se u dva važna detalja. Pre svega, stariji sam i iskusnji dobrih osam godina u odnosu na period kada je prva zbirka izašla, što znači da su “Priče s dijagnozom”, iako nastale početkom milenijuma, dakle, u istom periodu kao i one u “Bog ti pomogo”, znatno iskusnije prepravljene u odnosu na prethodnu zbirku. “Sekao” sam tekst i dopisivao ga i u tome neizmerno uživao, tako da sam na kraju kao rezultat dobio 26 priča kojima gotovo ništa ne bih dodao niti oduzeo. Druga bitna razlika je u tome što su u “Bog ti pomogo” priče poslagane po abecendom redu, a u ovoj zbirci sam obratio naročitu pažnju na njihov redosled. Onaj koji ih bude čitao redom, dobiće upravo ono što sam čitaocima hteo da pružim.

Iako su idejno veoma raznolike, pričama je jedna stvar zajednička: situirane su u gradski ambijent, u asfalt i beton. To je ambijent u kojem se osećaš najbolje, jer ga poznaješ. Da li je to prednost ili mana?

– To je moj prirodni ambijent, to je scenografija koja mi je bila najbliža, te sam je, kao nešto o čemu ne moram mnogo da maštam, postavio kao osnovu po kojoj sam prosuo svoj svet iz mašte. Ispostavlja se da je gradska sredina zahvalna da u nju smestiš bilo kakvu radnju, čak ponegde delo dobija na poetskoj snazi upravo zbog toga što je smešteno u gradsku sredinu. Ima, istini za volju, u ovoj zbirci i nekih priča koje su smeštene i van Beograda, a jedna je smeštena, čak, i van Srbije.

Poznat si po tome da kažeš javno ono što misliš privatno. To je retka osobina danas kod javnih ličnosti u Srbiji. Smatraš li sebe hrabrijim ili nepromišljenijim od drugih?

– Neretko mi ljudi, u poverenju, sugerišu da treba da savijem kičmu, da malo smanjim doživljaj, da su vremena takva da se egzistencija dovodi u pitanje ako ne veslaš onako kako gazda diriguje. Ipak, sve što sam stvorio, stvorio sam svojom iskrenošću. Iskreno pišem, iskreno govorim, ne mogu ta dva da razdvojim. Znam da bi bilo kakvo kalkukisanje sa iskrenošću bilo kobno za moj talenat, a još kobnije za moju karijeru i za moj život u celini. Stoga, neću se menjati. Zauzvrat će se, duboko verujem u to, događaji u budućnosti odvijati u moju korst, ma koliko u nekim trenucima situacija izgledala teško, pa čak i bezizlazno.

Jesi li trpeo nekakve posledice zbog iznošenja stavova u javnost?

– Često se dešava da su posle nekog mog nastupa pojedinci uvereni da će me neko ubiti ili uhapsiti. Nije se desilo ni jedno ni drugo, a neće se ni desiti. Živimo u 21. veku, kada svaka senzacija, mnogo senzacionalnija od Marka Vidojkovića, prođe za tri dana. Nema potrebe da te neko ucmeka ako talasaš, dovoljno je samo da te izignorišu, da se prave da ne postojiš. Dovoljno je da da ti zavrnu dotok novca, da ti “zabrane” da radiš, da pišeš kolumne, da uređuješ medije i odjednom si, usred doba kad ljudi jedva skrpe za hranu, ostao sam sa prodajom svojih knjiga. Tako danas vlast ućutkuje i eliminiše nepoželjne, tihim ubistvom.

Šta se desilo s prkosnim građanima Srbije? Naši dedovi su išli u Španski građanski rat, očevi učestvovali u pobuni 1968, a naša generacija aktivno delovala u građanskim protestima i stvaranju Otpora. Šta je s današnjim klincima, zašto nemaju ideal menjanja stvarnosti i klicu pobune u sebi?

– Kad god postoji u razvijenom svetu neki oblik alternative na koji možemo da se ugledamo, siguran sam da ćemo biti prvi u pobuni. Na žalost, problem je u globalnom nedostatku ideala. Ovo je antiidealno vreme, sumrak potrošačkog društva i početak dužničke noći u značajnom delu Evrope, o ostatku planete i da ne govorim. Imamo tihi rat nekoliko imperijalističkih društava, SAD; Rusije i Kine, a nijedna od tih država nema društvo za uzor. Teško je kad si ovako mali, izmrcvaren i izgubljen, kakvi smo mi, da se snađeš u propasti civilizacije. Naši dedovi su nošeni levim idejama i trijumfom komunizma u SSSR,vodili ratove za slobodu i bolje društvo, ali ti ideali ostali su deo prošlosti. Danas, u nedostatku ideala, a i nedostatku zdravlja, vremena i para, građani Srbije se ponašaju potpuno u skladu sa situacijom: nosi ih bujica, a oni se panično hvataju za debla, koja plutaju okolo, ne bi li sačuvali živu glavu. Nemojmo zaboraviti koje generacije su pravile današnje mlade generacije: njihovi očevi i majke na svojim leđima, najvećim delom nehotično, nose krivicu za raspad SFRJ, a svi zajedno pravili smo ovo nedruštvo u kome danas pokušavamo da živimo. Nema ničeg čudnog u tome što brojna pametna, vredna i poštena deca tonu, zato što nemaju starije na čije bi živote mogli da se ugledaju.

Koliko si se promenio od vremena pojavljivanja “Plesa sitnih demona” kada si proglašavan za lidera nove literarne Srbije?

– Kad god bi neki od kritičara pokušao da me pohvali, bilo bi njegovih kolega koji bi iste večeri prestajali da mu budu prijatelji. Najvoljeniji sam bio među kritičarima dok nisam postao čitan. Kad počnu da te čitaju, kolege pobesne. Međutim, i tu sam imao sreću, pa se moj najveći kritičarski uspeh, Vitalova nagrada za roman “Sve crvnekape su iste”, vremenski poklopio s ogromnim tiražima koje su ta knjiga i “Kandže” imale (prodale su se u više od 20.000 primeraka svaka). Ne verujem u književne scene, pa tako ne verujem ni u “literarnu Srbiju”. Svaki pisac je scena za sebe, i ta scena se, tokom godina menja. Ja sam samo 15 godina stariji i iskusniji u odnosu na onog što je pisao “Ples sitnih demona”. Sve ostalo je isto.

Razmišljaš li o odlasku iz Srbije, kako su učinili mnogi naši prijatelji?

– Razmišljam, ali odlazak iz zemlje ima više oblika: ako ti je ugrožen život, onda iz zemlje bežiš kao naše trenutne komšije, emigranti sa Bliskog istoka. Prodaš sve što možeš i trčš sa parama u gaćama preko brisanog prostora između Srbije i Mađarske. Mi ipak imamo pasoš s kojim još uvek možemo da putujemo bez vize u većinu civilizovanih zemalja. Naši emigranti moraju da imaju na umu da se u tim, mnogo normalnijim društvima od našeg, vredno i svakodnevno radi, stoga bi najbolja opcija bila otići negde gde će tvoj rad i tvoj talenat da se ceni, otići negde gde ćeš puno da radiš nešto što mnogo voliš i od zarađenih para da živiš kao čovek. Dakle, u odnosu na ljude iz ratnih zona, mi ipak imamo šanse da na nekom lepšem mestu prodamo svoje znanje ili talenat – frizeri i protetičari svakako pre nego psci. Ova zemlja poslednjih 25 godina vrši permanentan genocid nad svojim građanima, a pošto tome do sad nismo uspeli da stanemo na put, onda ne treba biti strog prema onima koji odluče da svoj jedini život nastave negde drugde, naročito ako smo ti neki upravo mi sami.

Boris Jakić

Foto: Braca Nadeždić

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.