Pozlilo mi je, molim vas do Zemunske bolnice: Mala relacija, NE ISPLATI MI SE

Oduvek sam znala da su ljudi sebični, ali nisam mogla ni da pretpostavim da su im materijalne vrednosti toliko važne da su u stanju da vas ostave na cedilu, ako im ne date novac. I kad pogledam, sve se, nažalost vrti oko para – sreća, zdravlje, komfor, način života… Jadno je to, zar ne?

Tog prepodneva neke stvari su mi postale jasnije nego ikad.

Ljudska pohlepa, pomerene vrednosti, želja za novcem… Sve se oslikalo kristalno jasno u samo par rečenica koje sam razmenila sa potpunim strancem.

Dok sam izlazila iz stana i silazila niz stepenice, osetila sam blagu vrtoglavicu.

– Ništa strašno – pomislila sam i nastavila da koračam.

Ubrzo sam izašla sa svež vazduh i lagano nastavila ka prodavnici, kako bih pokupovala sve što mi tog dana treba. Na stotinak metara, nalazio se tržni centar u koji obično odlazim. Malo pre nego što sam ušla, ponovo sam osetila snažnu vrtoglavicu, ovog puta praćenu oštrim bolom u stomaku.

Uhvatila sam se za vrata, jer nisam mogla dalje.

Vid je počeo da mi slabi, noge da klecaju, a bol se svakog trenutka pojačavao.

Nekako sam uspela da izađem na ulicu i uputim se ka obližnjoj taksi stanici, koja se nalazila odmah pored marketa. Oblivena hladnim znojem, tresući se, prišla sam prvom vozilu, otvorila vrata, sela u automobil i zatražila da me hitno odveze u Zemunsku bolnicu.

– Molim vas do Zemunske, što pre – rekla sam vozaču, već prilično uspaničena. Njegov odgovor, čini mi se, čekala sam večno, a onda sam čula nešto u šta iz prve nisam poverovala.

– Žao mi je gospođice, zaista ne mogu da vas odvezem. Previše je malo rastojanje, a ja ovde čekam mušteriju već dva sata. Pitajte nekog od kolega, izvinite.

Jedva sam izašla iz vozila i uputila se ka sledećem:

– Molim vas, možete li me odvesti do Zemunske bolnice? – upitala sam drugog vozača kroz prozor. Ovaj se čak nije udostojio ni da mi odgovori, već mi je samo rukom pokazao na kolonu u nizu.

Bila sam u šoku. Toliko sam se zgranula, da sam na trenutak i zaboravila da mi je loše. Otišla sam do poslednjeg automobila u redu i ponovo zamolila za prevoz. Imala sam sreće, ovaj taksista je pristao da odradi svoj posao i za par minuta sam se nalazila ispred željenog odredišta.

Usput sam ga upitala zašto njegove kolege ne pristaju da voze “male relacije”, pogotovo kada se se osoba ne oseća dobro, na šta se on prvo začudio, a nakon par minuta počeo da ih pravda:

– Znate, verovatno su dugo čekali. Možda im nije dan… Ko će ga znati…

Kakvo sjajno opravdanje! Čovek može da umire, a taksista će ga odbiti, jer ga ne vozi dovoljno dugo i zato ne može da uzme više novca? Verujte u ovo ili ne verujte, ja sam živi dokaz svega što se desilo. Nakon tretmana u bolnici, ponovo sam se vratila na posao.

Kontaktirala sam udruženje “Naksis taksi”, kako bih saznala da li je ovakvo ponašanje prekršaj, u kojoj meri i da li postoje kazne.

Tamo su mi objasnili da je ovakvo ponašanje strogo zabranjeno u njihovoj firmi i da je u najvećem broju zastupljeno kod divljih taksista, ali da ukoliko dođe do ove situacije, osoba mora da se žali pozivom i onda će vozač biti sankcionisam kaznom (najčešće novčanom) koja mu se odredi, u zavisnosti od prekršaja.

U mom slučaju, bili su u pitanju takozvani divlji taksisti.

Njihova stanica još uvek postoji na istom mestu, pa ću biti slobidna da vam dam savet:

Nemojte se voziti sa njima! Ne želite da prođete kao ja, to je sigurno.

Nadlanu / Izvor: telegraf / D. Čavić

Foto: Arhiva Nadlanu / ilustracija