Ova linija je najbolje čuvana tajna beogradskog GSP-a
Jedva se čujemo u bučnom starom “Ikarusu“ iz 1991. godine, kakav se po gradu više ne viđa, a koji je raspoređen na ovoj liniji koja dnevno preveze najmanje putnika u gradu.
- Dobro ste našli ovu liniju, retko ko zna da ona postoji – začuđeno je reportera „Blica“ pogledao Goran Ristanović, rezervni vozač u Padinskoj skeli, kada smo zakoračili u autobus koji je čekao vreme za polazak.
Za volanom sedi njegov kolega Dragan Stanković.
- Najbolje je da popričate sa putnicima, ako ih bude. Mi se svi znamo, nekada im ponesem hleb da ne dolaze do Padinske skele, jer bi dva sata morali da čekaju da bi se vratili kući. Imaju i moj broj telefona pa mi jave šta im treba. Ima tu i starijih ljudi, pomognem, ne mogu da okrenem glavu. Nisam u nekoj gužvi, ne vozim dvadesettrojku ili šesnaesticu. Ako treba, malo i sačekam, van pameti je ostaviti putnika da čeka sledeći polazak – kaže Stanković dok pali motor.
Stiže jedina putnica Jagoda Ivanišević sa punim kesama, i autobus kreće.
Najpre ulazimo u okretnicu, a potom uskim putem kroz njive. Naselje se još ne nazire, a vozač se bori sa blatom i rupama.
- Svi naši vozači su dobri. Ne kasne, nemamo nikakve primedbe – priča Jagoda kojoj autobus staje bukvalno ispred kuće.
S druge strane ulice čeka nas Ljuba Kragujević koja se nada da linija neće biti ukinuta. Ipak, Sanja Kostić, koju smo sreli u povratku, zabrinuta je za sudbinu stodesetke.
- Brinem zbog deteta koje ide u Padinsku Skelu u školu. Zimi je katastrofa, klizavo, i nije lako voziti.
Nadlanu / izvor: Blic