DANAS JE PREPODOBNA TEODORA: Evo čime se treba hraniti

Iz Aleksandrije, žena mladoga muža. Nagovorena nekom vračarom ona učini preljubu s drugim nekim čovekom. I odmah je poče savest ljuto gristi. Ošiša se i obuče u muško odelo, pa stupi u muški manastir Oktodekat pod muškim imenom – Teodor. Njen trud, post, bdenje, poniznost i plačno pokajanje zadivili su svu bratiju. Oklevetana od neke bludne device, kao da je s njom zatrudnela, Teodora se nije htela pravdati smatrajući tu klevetu kao kaznu Božju za svoj raniji greh. Izgnana iz manastira ona 7 godina provede prebijajući se po šumi i pustinji, i još uz to negujući dete one bludnice. Pobedila sva vražja iskušenja: nije se htela pokloniti satani, nije htela primiti jelo iz ruku jednog vojnika, nije htela slušati savete svoga muža da se vrati k njemu – jer sve je to bio samo prizrak đavolski, i čim se Teodora prekrstila krstom, sve je iščezavalo kao dim. Posle 7 godina primi je iguman u manastir, gde prožive još 2 godine, pa se upokoji u Gospodu. Tek tada poznaše monasi, da je to bila žena; a igumanu se javi angel i objasni mu sve. Njen muž tada dođe na sahranu, i osta do smrti u keliji svoje bivše žene. Sv. Teodora imaše preveliku blagodat Božju: zverove ukroćavaše, bolesti isceljavaše, vodu u suhom bunaru izvede. Tako Bog proslavi istinsku pokajnicu, koja sa junačkim trpljenjem 9 godina kajaše samo jedan svoj greh. Upokojila se 490. god.

RASUĐIVANjE:

Ne treba nikome sprečavati put savršene predanosti i službe Bogu. Mnoge svete žene, koje su htele pobeći od braka i posvetiti se Bogu, bile su presledovane i u tome sprečavane od svojih muževa. Obično su na kraju te žene pobeđivale ostajući nepokolebljive u svojoj nameri, pa su često svojim primerom budile savest i kod muževa svojih, te i njih upravljali na put spasenja.

BESEDA na današnji dan govori o Hristu kao hlebu života:

Ko može oživljavati, braćo, osim Onoga koji je i stvorio? Ko može u istini biti hleb života osim Stvoritelja našeg? On je stvorio, On drži, On hrani, On oživljava. Ako pšenica hrani telo, Hristos hrani dušu. Ako se hlebom zemaljskim naše telo održava, Hristom se naša duša hrani i živi. Ako li se duša naša hrani nekom drugom hranom a ne Hristom, ona truli i umire a ne živi. Starajte se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za vječni život. Prvo ispituje glad ljudi, pa onda nudi hleb; upravo prvo nudi glad, a po tom hleb. Jer ljudi su smeteni u pogledu gladi. Oni su gladni nečega, a ne znaju čega. Nasitivši se hranom zemaljskom, i presitivši se, oni ipak osećaju neku neutoljivu glad. I ma da vide, da im sva zemlja i sav hleb na zemlji ne može utoliti tu tajanstvenu glad, oni hrle za jelom zemaljskim, oni se otimaju za zemlju, i samo za zemlju. Međutim prava glad ljudi jeste glad za nebom, za životom večnim, za Bogom. Tu glad Gospod Isus najpre ističe, a po tom postavlja trpezu za njeno utoljenje. Ta trpeza – to je On sam.